Пише: Елис Бекташ
Милорад Додик се од виспреног и прагматичног транзиционог политичара претворио у човјека веома опасних намјера. У настојању да одбрани властиту позицију и породичну империју, те свјестан да је бирачко тијело све сумњичавије према његовим поступцима, он прибјегава јединој алатки која му је преостала – изазивању конфликта.
Премда се ријечи посвећености миру често могу чути с његових усана, оне не значе апсолутно ништа. Додик је, како је већ речено, био виспрен и прагматичан политичар, али је уједно и ускраћен за класично образовање услијед чега не може да схвати Јокастин трагично узалудни напор у Еурипидовим Феничанкама, да својим синовима Полинику и Етеоклу објасни да се до рата долази кроз језик. Додик не може да схвати ни то да се у њему, баш као и у политичком Сарајеву, стапају оба Јокастина сина, рођена у инцесту, и бахати Етеокле и увријеђени Полиник.
Те инцестуозне односе које Додик гради и унутар самога себе и са политичким Сарајевом, он настоји да разријеши изазивањем стања друштвене непомирљивости односно латентног конфликта који веома лако може одбацити своју латенцију. Тако се Додик на крају своје политичке каријере вратио на њен почетак, односно у улогу потрчка и пудлице америчке администрације, али уз неколико битних разлика.
Прије свега, он је данас скоро три деценије старији, а подршка коју ужива у бирачком тијелу све је више одређена уцјенама буџетских гласача, док је остатак бирачког тијела све свјеснији разорних ефеката његове политике у Српској, који се огледају кроз катастрофално стање путева, демографски колапс, презадуженост, па и кроз попове који освештавају бензинске пумпе. Колико год се Додик свађао са политичким Сарајевом око тога који је дио БиХ бољи, стварност неумољиво потврђује да је стање у Федерацији и у Српској, те двије инцестуозне посестриме, навлас идентично у погледу презира владајућих структура према идејама државе, друштва и јавног добра.
Даље, Додик је прије три деценије био потребан америчкој администрацији због чега је био миљеник спарушене и урокљиве Медлин Олбрајт, дочим он данас нема апсолутно ништа што би могао понудити новој администрацији, а што она већ нема. Ништа изузев себе у улози кључара конфликта, односно политичара од чије воље зависи да ли ће остаци остатака Босне и Херцеговине задржати минимум социјалне и економске функционалности.
Уздрман, успаничен и опсједнут влашћу, Додик је све бахатији и све ближи позицијама радикалне деснице, позицијама које укључују и расне теорије као темељ друштвене архитектуре. Због тога је заскакивао чиновнике америчке администрације по вашингтонским ходницима и уз апарате за кафу, представљајући то по друштвеним као успјешне билатералне састанке на врху.
Његова изјава дата приликом интервјуа за америчку Линдел ТВ, да му је циљ раздвојити хришћане и муслимане, може се с једне стране посматрати као прагматично и псеће послушничко удварање Трамповој администрацији која је расизам и Хантингтоновске тлапње усвојила као кичму своје идеологије. Но Додик је, како већ рекох, необразован човјек и зато му измиче порука коју му Еурипид упућује кроз Јокастина уста, а уз то није читао минуциозну студију Дражена Пехара, Алија Изетбеговић и рат у Босни и Херцеговини, која објашњава како је Додиков политички полубрат Изетбеговић учествовао у увођењу земље у рат превасходно кроз језик.
Поред тога, Додик је у Вашингтону изрекао и једну лаж. Наиме, у Босни и Херцеговини немогуће је раздвојити хришћане и муслимане из простог разлога што у тој земљи постоји једва двоцифрен број, а највише стотињак хришћана и муслимана који сасвим складно живе једни крај других и једни с другима. Сви остали, који се сматрају хришћанима и муслиманима, то су у мјери у којој су и кладионичари професионални спортисти. Наиме, праћење резултата спортских сусрета не значи и разумијевање спорта, још мање учешће у њему, што потврђују и профити кладионица, као што пасионирано гледање порнографије и опсесивно мастурбирање никога неће начинити вјештим љубавником.
И хришћанство и ислам, настали из заједничког абрахамског проторегистра, слојевити су и комплексни религијски, духовни и културолошки системи и они су, прије свега и изнад свега, обрасци понашања и мишљења, а не познавање датума за празновање, инерционо слијеђење ритуала и опонашање накнадно идеолошки рекомбинованих матрица. А овај потоњи приступ, вулгаран, припрост, механицистички и навијачки у својој најдубљој природи, апсолутно је доминантан у Босни и Херцеговини па и шире, како међу онима који се лажно издају за хришћане тако и међу онима који се лажно представљају као муслимани.
Додик је, међутим, свјестан да запуштена и нееманципована друштва немају потребу за семантичком прецизношћу која немилосрдно освјетљава сву биједу њиховог искуства и субјективитета и зато се одлучује да заигра на најопаснију карту, ону у основи расистичку, која колективе посматра као предетерминисане и вјечито закочене, осуђене на историјску статичност.
Ако су се у ранијим годинама такве инвективе још и могле посматрати као полуге за одржавање контролисане тензије која олакшава власт, данашњи свијет веома је опасно мјесто за играње с том ватром. Уплашени, бахати и хубрис синдромом терминално начети Додик, са фиксацијом на идеју симболичког продужавања самога себе кроз сина, можда вјерује да држи узде у рукама и да ће бити у стању повући их у одсудном часу, али то је само вјеровање, налик вјеровању кладионичара да ће му баш данас проћи тај јебени тикет који ће га извући из кредитне невоље.
Додик који користи запаљиви, расистички наратив у једној пропалој и дисфункционалној држави, лако би њена друштва могао повести путем у античку Тебу, у којој два брата, синови властитог полубрата из инцеста са рођеном мајком и упркос опоменама очајне мајке, скончавају међусобно се убијајући. Али како очекивати да то схвати човјек који хришћанина и муслимана не би препознао ни када би се с њима у истом лифту затекао те човјек који историју тумачи кроз трговину паприкама док се с презиром односи према Еурипиду.
