Пише: Елис Бекташ
Концентрација америчких ваздухопловних и поморских снага на Блиском истоку, незапамћена још од инвазије на Ирак 2003. године, указује на све изгледнију могућност напада на Иран. Напада, вјероватно у виду неколико таласа ограничених авијацијских и ракетних удара, што је реалан капацитет двије флотне борбене групе са носачима авиона као језгром, али не и инвазије за коју недостају супстанцијалне копнене снаге.
У тренутку у ком је Иран дубоко дестабилизован унутрашњим политичким немирима и протестима, ствара се привид да је довољно само неколико прецизно пласираних крстарећих ракета и вођених бомби па да се режим у Техерану почне рушити као кула од карата. То је, међутим, само привид: колико год у технолошком погледу заостајао за Западом, Иран је и даље неупоредиво тврђи орах од других блискоисточних земаља и тога је Пентагон и те како свјестан. Још прошле седмице Њујорк тајмс је објавио информацију да један од генерала који су раније увјеравали Трампа у успјех акције у Венецуели, није могао понудити идентичне гаранције за Иран.
То је индикатор да је концентрација америчких снага превасходно елемент коерцитивне дипломатије и полуга притиска на Техеран у преговорима око нуклеарног програма, али претходни удари на Иран, изведени стратешким бомбардерима који су узлијетали са територије САД, показују да се тај притисак може остварити и уз неупоредиво мање трошкове, па се мора допустити могућност да иза омасовљивања америчке борбене моћи на источном Медитерану и у Арапском мору стоје и неки други разлози. Остаје да се види који.
Уколико Нетањахуов режим намјерава да интензивира екстерминацију Палестине и да прошири операције на Либан, присуство америчких снага може се тумачити као чин подршке Тел Авиву, односно пројекција моћи с циљем одвраћања других земаља од борбеног супротстављања израелској авантури.
Елис Бекташ: О Петровићевој антропологији вјештачке интелигенције
Треба, међутим, допустити и другу могућност по којој је присуство овакве концентрације борбене моћи у рејону Блиског истока у ствари охрабривање земаља у евроазијском залеђу Ирана на заузимање тврђег курса према Русији, односно стварање притиска на меки трбух Русије на који је Москва, свјесна да је то њена Ахилова пета, нарочито осјетљива. Још од завршетка Другог свјетског рата Вашингтон и Москва зазиру од изравне конфронтације али, без обзира на помирљиве и удварачке тонове које тренутно размјењују Кремљ и Бијела кућа, САД и Русија и даље су суперсиле у стању константног антагонизма па Вашингтону засигурно није одбојна помисао да Русију, заглављену на украјинским пољима, изложи додатном и посредном притиску.
Но та је могућност, као и претходна, у сфери претпоставке па се онда том хипотетичком низу може придодати и трећа опција која се чини као најизгледнија и по којој је концентрација америчких снага на Блиском истоку у ствари пружање руке старом пријатељу у невољи. А стари пријатељ није нико други доли теократски режим у Техерану. Довољно је присјетити се афере Ирангејт па схватити да то не би био никакав преседан.
Са таквим расплетом, који укључује чак и ограничене и контролисане ударе на Иранска нуклеарна и војна постројења, многи би били задовољни. Трамп би ојачао свој статус каубоја брзог на обарачу, што импонује његовом, углавном примитивном и милитантном, бирачком тијелу, мулански режим у Техерану добио би оправдање за појачану унутрашњу репресију и за проглашавање побједе у маниру Слободана Милошевића, Тел Авив би могао неометано да настави са својом злочиначком авантуром у Палестини а можда и да је прошири на Либан, а Москва би наставила да ужива у релативној стабилности на својим јужним границама. А америчке нафтне компаније би, као што је Ројтерс још у недјељу наговијестио, могле добити концесију за експлоатацију иранске нафте.
А прости пук који страдава и који убрзано губи елементарна права тамо гдје их је имао, односно губи сан о тим правима тамо гдје их није било, па он може наставити да из жабље перспективе посматра стасавање новог свијета, свијета корпоративних чудовишта која су се обукла у костиме држава. И да размишља какав ће одговор понудити потомству када га оно буде питало о одговорности и о пасивном посматрању стасавања тих чудовишта.
