Пише: Елис Бекташ
У црногорском селу Горње Заостро код Берана, које је једно вријеме служило као сједиште Горског штаба 15, подигнут је споменик Павлу Ђуришићу. Тај је чин потакнуо жестоке и огорчене реакције како у самој Црној Гори, тако и у сусједним земљама. И заиста, не постоји ниједан разлог који би се противио осудама споменичке меморијализације једног од најзлогласнијих злочинаца ЈВуО, који остаје злочинац чак и када се са његове биографије састружу накнадно додавани наноси агитпроповских уљаних боја.
Читава та ствар, међутим, није ни изблиза тако једноставна – осуда споменика Ђуришићу није довољна за лијечење од историје дубоко обољелог црногорског друштва. Наиме, он је само један у низу бизарних и контроверзних историјских ликова који су дочекали да им се у Црној Гори подижу споменици, бисте и спомен-плоче, при чему они долазе из различитих војних и политичких оквира. Тако се данашња Црна Гора дичи спомен-обиљежјима не само Ђуришићу, већ и Јусуфу Челићу у Гусињу и Осману Растодеру у Петњици, а крило академске заједнице одано идејама Мила Ђукановића методички утире пут ка рехабилитацији Павелићевог припуза Секуле Дрљевића.
Најједноставније рјешење, које се наизглед само од себе намеће – да се забрани споменичка меморијализација свих црногорских злочинаца и колабораната, ипак не би било довољно. Прије таквог рјешења ваља се запитати шта све лежи у темељу мотивације да се подижу споменци онима који су властитим дјелима одбацили властиту људскост.
Ни тај одговор није једноставан и прост, већ се протеже у распону од чињеничног бујања вулгарних моноетничких национализама, преко експлоатације митоманије као потентног оруђа за владање затуцаним друштвима, па све до чињенице да Црна Гора обилује споменицима у част ликова чије су руке ништа мање крваве од Ђуришићевих, Челићевих, Растодерових…
И ту се долази до сржи читавог проблема који траје, и увећава се, захваљујући одсуству воље и способности надлежних институција те политичких и академских елита у Црној Гори да отворе Пандорину кутију из које би исплазало горка, али дугорочно љековита спознаја да је Други свјетски рат на њеном простору био скуп мучних и трагичних догађаја које треба одмјерено изучавати, али нипошто славити, уколико та земља има жељу да крене путем еманципације и да коначно искорачи из својих историјских тама.
Као што то обично бива, у Југославији, па самим тим и у Црној Гори, побједа једне стране у суровом и немилосрдном грађанском рату који се водио у условима окупације, донијела је са собом идеолошки и пропагандно октроисану слику прошлости, која није служила само за потврду легитимитета побједника да влада, већ и да побједника аболира од почињених злочина који се, посебно на тлу Црне Горе, скоро изједначавају са злочинима поражених.
Страх од ревизионизма могао се разумјети у послијератној Европи, суоченој са ужасима нацизма од којих многе Европа није жељела да види, премда су се одвијали пред њеним очима. Али тај се страх показао као дугорочно погрешан и погубан приступ, јер је табуизација побједничких, идеолошки обликованих, истина отупила друштвени рефлекс и замутила друштвени вид па Европа није примијетила да пред њеним очима стасавају нове алотропске модификације нацизма и осмотичним се процесима пробијају у парламенте и владе европских земаља.
Поред тога, страх од ревизионизма у изравној је опреци са императивима етичке, па чак и логичке конзистенције, који захтијевају да сваки злочин буде једнако третиран, дакле као злочин. Тамо гдје се тај принцип не уважи, тамо се друштвена енергија троши на будаласто и инфантилно истјеривање некакве историјске правде која са правдом има онолико везе колико данашњи црногорски „антифашисти“ и „фашисти“ имају везе са антифашизмом и фашизмом.
А немају баш пуно везе, већ је то једна опскурна галерија портрета бизарних ликова међу којима се налазе антифашисти чији је антифашизам заснован на чињеници да су погледали пар филмова Вељка Булајића и Хајрудина Шибе Крвавца, те четничке војводе које у искуству немају вођење војске у бој. Карикатура до карикатуре.
Притом су те карикатуре будаласте и неуке, не владају ни појмовима ни вјештином мишљења већ, попут оних тајванских луткица са интегрисаним МП-3 плејерима до у бесконачност понављају отрцане и сваког значења лишене фразе. Због тога су све те карикатуре болно неспособне да схвате како су и фашизам и антифашизам у Црној Гори захваћеној другим свјетским ратом минорне и маргиналне појаве, јер је тадашња друштвена свијест, дубоко укоријењена у предмодерно вријеме, неспособна да добаци до разумијевања тих појмова.
Црногорски комунисти нису кадри да схвате комунизам као глобалну идеологију, већ под његовом етикетом настављају да воде давне племенске ратове. На исти начин, ни црногорски националисти нису способни да схвате фашизам, па чак ни модерни национализам, већ је њихова свијест запретена у племенско, дакле примитивно мишљење.
Болест црногорског друштва не лежи, дакле, у самом Другом свјетском рату па се стога у њему не може пронаћи ни лијек. Та болест лежи у изопаченом културолошком коду, ког владајуће елите већ пар вијекова намећу друштву, претварајући га у простор митопоетике, простор у ком мишљење узмиче пред емоцијом и у ком су појмови части, чојства и јунаштва у ствари описи затуцаности и позиви на насиље, простор у ком живот под теретом повријеђене части постаје неподношљив па се олако прибјегава убиству. Такво је друштво изродило и Павла Ђуришића и Јова Капичића и Јусуфа Челића, такво друштво и данас рађа њиховим бурлескним карикатурама, са скоро сексуалним фетишом на крволочне псе рата.
Због тога је Црној Гори од животне важности да се прене из кошмара у ком већ предуго живи и да прионе на дуготрајан посао лијечења који ће се састојати од корјенитог заокрета у образовању, култури, у свим аспектима свакодневице, како би барем будући нараштаји могли добити прилику да живе у друштву које неће бити чагаљски крволочно, папагајски репетитивно, магарећи тврдоглаво и људски будаласто.
Премда је можда и несвјесно тога, црногорско друштво вапи за истином, али не за оном историјском, већ за појмовном истином. Када се њоме овлада, тада ће се посљедично разумјети и историја, без ње ће свака историјска истина бити само будаласта митопоетика и малигна пропаганда. Након толико дуго времена проведеног под теретом разних идеологија и разних власти, црногорско друштво није обољело само социолошки, већ и антрополошки а само појмовна истина може лијечити и на антрополошком и на социолошком плану. Без ње, црногорско друштво регресира ка збиру примитивних племенских заједница којима ће се ускоро бавити антрополози, јер им недостаје сложеност друштвених односа да би биле предметом бављења социолога.
Да ли ће лијечење Црне Горе од накарадних појмова и од историјске митоманије довести до јачања или слабљења државе, то у овом часу нико са сигурношћу не може знати. Али без тог лијечења Црна Гора ће наставити да живи у власти разних билмеза и мамлаза којима су друштвена затуцаност, запрђеност и искључивост стубови на којима почива њихова политичка моћ. Без тог лијечења, Црна Гора ће све више личити на Хиндукуш горје у граничном појасу Авганистана и Пакистана, том царству примитивне традиције и изопачене части због које је лакше убити него испити чашу воде.
Зато је свако данашње подврискивање у славу комуниста или четника, бјелаша или зеленаша, или ма којих других учесника у наказној историји и свако извикивање будаластих парола, само бука којом се, на начин којим примитивна племена, према антрополошким истраживањима, тјерају зле духове, тјера будућност од Црне Горе.
