Сушто зло које се излило на Израел седмог октобра не може се никако крстити именом сукоб. Није се чак радило ни о покољу цивила: жена и дјеце, стараца, трудница, а камо ли о сукобу. Садистичко дивљање одлично организованих и прецизно обучених морбидних психопата коме су били изложени становници југа Израела може се поредити једино са усташким дивљањем над Србима, Јеврејима и Ромима у злогласној независној држави Хрватској или са сотонистичким садејством њемачке војске и украјинске полиције у Бабином јару.
Рекао је ово у интервјуу за портал Бањалука.нет Елиезер Папо, професор на Одсјеку за хебрејску књижевност на Бен-Гурион Универзитету у Негеву, члан Израелске националне академије за Ладино и дописни члан Шпанске краљевске академије.
– Будући да су интереси Хамаса и Палестинаца сушта супротност, истовремено подржавање и Хамаса и Палестинаца је логично онолико колико и истовремено подржавање Твртка и Фатих Султана Мехмеда – рекао је Папо.
Разговарао: Александар Стојановић
Он се тренутно налази у Израелу и са лица мјеста одговорио је на питања нашег портала како би нам приближио ситуацију на том подручју, али и боље објаснио саму природу рата који се одвија.
Бањалука.нет: Медијски добијамо опречне или дијаметрално супротне информације. Какво је стање тренутно у Израелу? Видимо да је број цивилних жртава на обје стране велики, да се ужасне ствари дешавају.
Папо: Када сам својевремено, прије грађанског рата у Југославији, стигао у Израел, ово је тада још увијек била социјална држава са јаком идеологијом и јаким колективним духом. За моје тадашње југословенске појмове, понекад чак и превише. У међувремену, у протеклих тридесетак година, Израел се био развио у једну класичну капиталистичку индивидуалистичку џунглу у којој влада непрестана дарвинистичка борба свих против свих, борба за још један успјех, за још један ужитак, за још један луксуз. Једнако тако, у протеклих десетак мјесеци некадашњи општи колективни идентитет су биле замијениле секторијалне борбе између старих и нових елита. Погром и покољ који су се десили седмог октобра 2023. као да су вратили Израел на фабричка постројења. Елан и морал су једнаки онима из 1948. године. Свак’ се труди да буде користан. Сви суспрежу его. Људи стварно слушају једни друге у разговорима. Запјењени екстремисти једне или дуге елите с презиром бивају уклоњени из јавног домена. Од друштва монолога (као ликови у романима Алеф Бет Јехошуе, који никада не говоре један са другим, него свако „пичи“ свој монолог), израелско друштво је ођеданпут постало рањиво, инклузивно, човјечније, емпатичније… Довољно сам стар да знам да то неће потрајати дуго, али се надам да ће потрајати довољно да све оно што су злонамјерни унутрашњи и спољашњи фактори пажљиво порили посљедњих годину дана буде опет уплетено у добри стари Израел.
Бањалука.нет: Мислите ли да је мирно, политичко рјешење могуће или је рат једина опција?
Папо: Ситуација је овде и иначе комплексна, а сад је хиљаду и двјесто пута комплекснија. Људи на Балкану, без обзира на то да ли су традиционално филосемистки или традиционално антисемитски оријентисани, у принципу немају баш много појма о томе како овде живот изгледа заправе. Живот једних с другима овде не само да је неминовност, него и свакодневна пракса, и то врло успјешна пракса, упркос свим сталним факторима подјеле и заваде. Трећина мојих студената су Бедуини. Све и кад би постојале двије државе, у Израелу би остала значајна мањина тзв. израелских Арапа.
Они и сада заједно с нама бјеже у склоништа кад се упале сирене, и заједно с нама куну оне који лансирају ракете, понекад и гласније него Јевреји, као што увијек ради мањина која се не боји само објективне спољне опасности која не бира жртве по крвним зрнцима, већ и оптужбе за петоколонашење. Међу двије стотине израелских таоца у Гази је и тридесет Бедуина.
Ради се о бедуинским цивилима, али будући да Бедуински мушкарци служе у израелској Армији, једнако као и јеврејски или друски грађани Израела, Хамас их третира као Јевреје. Међу лешевима који су остали иза Хамасовог клања неколико је бедуинских жена обучених према исламским прописима, што усташе из Хамаса уопште није спријечило да их побију. Апсолутно негирам било коме у БиХ право да тврди да му је више од мене стало до мојих пријатеља Палестинаца. Проблем, дакле, није нужно везан за израелске Арапе, с којима живимо сада и живјећемо сутра; него превасходно за Газу, која функционише као ентитет за себе.
Ентитет који има границу са Израелом и са Египтом. У нормалним данима мноштво Палестинаца из Газе ради у Израелу. У данима тензија, тај гранични прелаз бива затворен. Газа има и границу са Египтом. То неки у БиХ као не знају, или (тачније) знају, а не хају. Никада се не говори о томе како Египат Газу држи под опсадом, претвара у гето, концлогор и слично, иако Газа не представља за Египат сигурносни проблем какав представља за Израел. Том и таквом Газом влада Хамас, револуционарна организација којој су Палестинци средство а не циљ. Ја лично не познајем обичне Палестинце из Газе, али ако су рођаци ових наших, а јесу, онда је и добар дио њих сигурно ОК, да се послужим једним савременим окупационизмом.
За нас овде Палестинци нису неки аморфни емоционални концепт, него врло конкретни зубар Басем, који ми не стигне поправити зубе јер се расправљамо на политичке теме, и који ми понекад намјерно држи зујалицу у устима да би могао да држи монолог, а који ми је неки дан рекао да сам звијезда његове породичне Вотсап групе, због атипичних ставова према израелско-палестинском конфликту, или мени лично најсимпатичнија студенткиња у неколико посљедњих генерација: Суха, која ми је неки дан предала изврсну анализу једне средњевјековне јеврејске литургијске пјесме коју је, на хебрејском, написао један Јеврејин чији је син прешао на Ислам, да би послије преласка на Ислам написао, на арапском, теолошки памфлет против Јудаизма. Сухина анализа пјесме обухватила је и осврт на синовљев памфлет, нешто што већина мојих јеврејских студената може да анализира „кад на врби засврби“.
Бедуини (заједница која је сто посто муслиманска, сунитска) и Друзи (посебна етно-конфесионална група која се, историјски посматрано, развила из шијитског Ислама, али је у међувремену развила аверзију према тој чињеници, па се радије приказују као први монотеисти, сународници Јитроа – Мојсијевог таста) стоје заједно са Јеврејима на бранику Израела. Предлажем вашим читаоцима да потраже снимке Мухамеда Кабије (Мохаммад Кабиа), представника израелске бедуинске заједнице. Док сви млади Бедуини и Друзи по правилу служе у Израелској Армији, дотле је небедуинском арапском градском и сеоском становништву служба у Армији препуштена на избор. Број оних који се добровољно пријављују је мали (пропорционално, више се пријављују хришћани, него муслимани), али уопште није занемарљив. Многи од тих Бедуина, Друза, Арапа погинули су херојском смрћу у ослобађању кибуца и насеља које су усташе из Хамаса биле привремено заузеле. Наравно, у БиХ се о томе углавном нема појма.
Бањалука.нет: Вјероватно не стижете да испратите реакције на Балкану. Оне су пођељене. Тако је у Бањалуци на Палати предсједника била застава Израела, а у Сарајеву смо имали скуп подршке Палестинцима. Како видите ту ситуацију, која је Ваша порука?
Папо: Прво и основно, хвала предсједнику Републике Српске, г. Милораду Додику и г-ђи Жељки Цвијановић, српској чланици предсједништва БиХ, на јасној и недвосмисленој осуди терора и подршци држави Израел у најтежим тренуцима од оснивања државе. Што се тиче Сарајева, нико никоме не спори право да подржава Палестину и Палестинце, али потпуни недостатак било какве емпатије према Израелу, чак и у првих 24 сата, када је Израел још увијек био апсолутна жртва, када још није било израелског одговора Хамасовим терористима (одговора који, нажалост, укључује и цивилне жртве), баца неко друго свјетло на редовне рефлексе тамошњих елита. Највећи таоци Хамаса су Палестинци Газе, али за увиђање те чињенице није довољно осјећати, потребно је и знати. Чему је то слично? Када је Америка напала Савезну републику Југославију, нико на Западу није позвао људе на неслушање џеза и блуза; када је иста из чиста мира уништила Ирак, нико од просвећених западњака није позивао на бојкот Холивуда; када је због неспремности талибанске владе да испоручи терористу Осаму Бин-Ладена Америка окупирала Афганистан, нико није позвао на бојкот америчких писаца; а када је Америка, ничим изазвана, илегално торпедирала легалну власт у Либији, нико није позвао на бојкот америчког балета или позоришта. Истовремено, довољно је било да Руска федерација само почне специјалну војну операцију у Украјини, па да они који ионако завјетно мрзе Русију 7/24 осјете да је коначно дошао тренутак у коме је њихова русофобија поново опет прихватљивија мејнстриму, те да позову на бојкот Толстоја, Достојевског, Чајковског, руских спортиста и умјетника.
Да се ми разумијемо, не ради се о људима које су вијести из Украјине прекинуле у читању Достојевског, па им се исти нагло згадио; него о људима који би ионако спалили све руско, само што то не могу увијек јавно да кажу, али у моментима кад се јавно мнијење њихових друштава окрене против Русије они могу да изађу са својим потпуно делегитимизирајућим наративом.
Тако је и са свим сукобима Израела и Газе, уз демократски прихватљиве критике израелске владе или политике, увијек поново васкрсну и наративи који апсолутно демонизују Израел и негирају му право на постојање. Крезави и осујећени антисемити тад измиле из тужних и ружних рупа у којима проводе своје иначе небитне и маргиналне животе и с живошћу једног вампира крену да дијеле збирке лажних цитата из Талмуда (који тобоже указују на јеврејску завјеру против човјечанства), Протоколе сијонских мудраца или антисемитске трактате различитих вјерских учењака из различитих периода, који се никад ничим другим нису прославили до ли пуким антисемитизмом.
Бањалука.нет: Да ли је могуће проширење сукоба (укључивање других држава) и шта би то значило?
Папо: Могуће је да се укључе и Хезбалони, тако се овде поспрдно зову припадници покрета чије име на арапском значи Божија скупина, а нико у Израелу (ни Јевреји, ни Бедуини, ни Арапи Сунити, ни Арапи православне, католичке или протестантске вјере, па чак ни сами Друзи који негирају властите шијитске коријене) не мисли да је баш шијистка милиција Божија скупина. Укључење шијитске милиције би проширило рат и на југ Либана и довело до многих жртава на обје стране, али не би могло битније да угрози Израел. Једина стварна опасност за Израел је Иран; али Иран је много спремнији да жртвује Газу, Ирак, Сирију или Либан, него да себе изложи опасности директног сукоба с Израелом. Истина је, ирански режим представља озбиљну опасност за Израел, али и обрнуто је тачно; па се сви надамо да ће све ипак остати на прокси-рату.
Бањалука.нет: Колико ће ситуацију за обје стране отежати и глобални контекст (сукоб у Украјини, пучеви у Африци)? Јер, чињеница је да смо у својеврсном глобалном рату.
Папо: Чињеница је да тренутно сукоб на Средњем истоку (историјски, Блиски Исток је Балкан, односно Османске територије у Европи, а ово овде је Средњи) одговара свим великим силама. Америци – како би у предизборној години скренула пажњу властите јавности са рата у Украјини, који је све мање секси, јер украјинска контраофанзива није успјела; Русији – јер се нада да ће амерички ангажман на Средњем Истоку да ослаби америчку помоћ Украјини, јер ће дио средстава и енергије да буде усресређен на Израел; а Кини – како би јој Америка стала на будући Тајван-мегдан што исцрпљенија и сиромашнија. Ми који овде живимо, опет, сасвим се себично надамо да ће пажња свијета, чим чим прије, тим тим боље, да се пребаци са нас на неко друго несретно мјесто.
Извор: Бањалука.нет
