Суштина Нобелове награде за књижевност није у промптном медијском ватромету, него у свести да нобеловци треба да буду писци чије књигу нису пекарски производи па да обајате
Пише: Мухарем Баздуљ
У четвртак, петог октобра, објављено је како је Нобелову награду за књижевност за 2023. добио шездесетчетворогодишњи норвешки писац Јун Фосе. Била је то једна од оних одлука какве се не доводе у сумњу; мада је реч о понешто типичном „старом белом мушкарцу“, око Фосеа нема неких политичких или личних контроверзи. Такође, реч је у аутору који се доказао и као песник и као прозаик и као драматичар и као књижевни преводилац, а увек у понешто „узвишеном“ тону, кокетирајући скоро са дискурсом старинског високог модернизма.
Нема ту „жанра“, нити било чега „бобдилановског“. Проза му је широко превођена, драме су му још шире игране, човек је већ класик. И финансијски од свог писања сасвим добро пролази. Није милион евра за бацање, као ни ипак најтипичнији начин уласка у глобални канон, али чини се да Нобелова награда у животу господина Фосеа неће превише тога променити.
Оно што се хоће десити, читаће га и они које пре нису. А и они који пре јесу, из радозналости, сада ће обратити више пажње. Ако ништа друго, у књижарама ће његове књиге стајати на бољим местима, барем неколико месеци, то је културна логика позног капитализма.
Књига створена за џеп
Мени је ова Нобелова награда, и о томе овде заправо желим да пишем, улепшала суботу, седми октобар. Хтео сам да читам нешто, а нисам знао шта и онда сам се сетио да сам, има томе и осам месеци у Хамбургу, купио једну дневничку књижицу Ани Ерно, тада актуелне нобеловке, и онда сам је вративши се кући негде затурио и после ми није ни пала на памет. И нађем је у џепу капута који очито у овој сезони после пута у Хамбург нисам више ни облачио. Књига створена за џеп, једва седамдесетак страна, оне лепе беле есејистичке „Фицкаралдо“ (Fitzcarraldo Едитионс) књижице.
Налепница на задњој корици открива да је књига плаћена 11 и по евра, у књижари „Buchhandlung ам Rathaus“, а да се на лагеру налазила од 26. октобра прошле године. Јасно је, без Нобела је хамбуршки књижар не би ни наручио.
Књига је на француском објављена 1993. као „Journal du debors“; у енглеском преводу Тање Лезли зове се „Exteriors“ па ћу је и ја овде звати „Екстеријери“. Има, кажем, мање од седамдесет страница текста, а представља дневник (или изводе из дневника) који је књижевница водила од 1985. до 1992, живећи у једном од оних градића што гравитирају Паризу, а нису у правом смислу речи – предграђа.
Овај дневник Ани Ерно пише од своје четрдесет и пете до своје педесет и друге године живота. У зрелим је годинама, али никако још није „класик“. Отуд је можда и овај дневник толико лишен личног. Ово је практично „дневник о другима“, али не чак о ближњима, него пролазницима, људима које сусреће у шопинг центрима, међуградским возовима и метроу.
Година када је један свет скончао
На неки чудноват начин, мада се стилски јако разликују, и мада она програмски бежи од лирског, овај дневник подсећа помало на Хандкеове записе као упамћени траг аналогног света. Страница са које долази можда и најинтензивнија фрустрација је она где ауторка стоји у реду пред банкоматом, а то је време кад је то релативно нова машина у свакодневном животу.
Такође, мада код ње нема никакве систематске визије „Француске која се мења“, са страница ове књиге јасно се види Француска која настаје да се оваплоти у Уелбековим прозама. Скоро сви људи које она сусреће су или Арапи или црнци или Вијетнамци, а можда једини пут кад експлицитно каже да је припити средовечни мушкарац у превозу белац, овај има потребу неколико пута гласно да понови да ће гласати за Ле Пена.
Нема неког посебног објашњења зашто дневник завршава 1992. Нема такође никаквих референци на распад Југославије, мада се у тексту понекад коментаришу новински чланци. Ипак, читалац има неко осећање усуда око те године, можда и због властитог искуства. Као да је заиста те године један свет скончао.
Књиге које разгале
Ани Ерно на једном месту помиње како јој је познаник рекао да се велики писци не препознају по амбициозним романима или драмама, него по свескама успутних записа. Ови њени „Екстеријери“ дођу као некакав доказ тога. Књижица која се прочита за једно поподне, у којој се ништа не дешава, у којој жена са добрим смислом за детаљ скицира неке вињете, чита се са ужитком и призива на медитацију.
Каже Ерно, рецимо, да су људи вербално увек спремни за бласфемију, али да и као атеисти више држе до светиње предмета, него до светиње вере. Лакше ће верник опсовати Бога, него што ће, макар и без сведока, пљунути на распеће. (Ерно не би била Ерно да одмах после не доде: „Или га искористити као дилдо“.) Или кад каже да се свака револуција на крају сведе на сексуалну фантазију усмерену против владареве жене, наводећи како је после Маркосовог пада на Филипинима у својеврсном музеју изложено доње рубље Имелде Маркос: пет стотина свилених гаћица и брусхалтера које су посетиоци могли слободно да додирују; „жене да замишљају како то рубље носе, а мушкарци како у њега ејакулирају“.
Суштина Нобелове награде за књижевност није у промптном медијском ватромету, него у свести да нобеловци треба да буду писци чије књигу нису пекарски производи па да обајате. Толико ми је „свежих“ књига прошло кроз руке последњих недеља и месеци, а можда су ме тек две-три разгалиле на сличан начин као „Екстеријери“ Ани Ерно. Улепшала ми је суботу, кажем, а купио сам је пре осам месеци.
Поједених и попијених једанаест и по евра по правилу се брзо забораве, док с лепим књигама ипак не мора да буде тако.
Извор: rt.rs
