За Журнал превео: М. М. Милојевић
Шта је чинити са запањујућом индустријом ‘укради и извези’
Прошетајте улицама Лондона и моћи ћете да приметите две ствари. Прво, иако су многи пешаци прилепљени за екране својих телефона, неколицина њих, с времена на време, гледа преко рамена, осматрајући да ли им се великом брзином приближавају нападачи. Друго, неки луксузнији аутомобили, посебно теренци, имају забрављене волане. То не значи да је Британија постала „земља безакоња“, како се жале владини критичари. Али обе ствари су знаци нечега забрињавајућег: криминалне делатности која обухвата читав свет, али је најуспешнија у Британији. Назвали смо је „Велико лоповско предузеће, Инт“ (Grand Theft Global Inc).
Скупа потрошачка добра све чешће се краде у богатим деловима света и извози на удаљена тржишта. Тешко да је реч о новој замисли. Током деведесетих година двадесетог века европски аутомобили и електронски уређаји слати су на исток у некадашње комунистичке земље. „Посетите Албанију“, ишла је једна шала, „Ваш аутомобил је већ тамо“. Оно што је ново јесте да ова криминална активност обухвата читав свет, и да одржава софистицирани ланац снабдевања. Лондон је најбоље место да се види како она функционише, иако би и друга места требало да припазе. Пословни модел Великог лоповског предузећа се шири.
Отприлике седамдесет хиљада телефона је украдено у Лондону прошле године – скоро један на сваких стотину људи. Британија чини 40 одсто крађе телефона у Европи (Број крађа телефона и другде је у порасту: четрдесет хиљада Парижана опростило се од својих уређаја прошле године). Омиљени метод британских крадљиваца јесте да приђу отпозади на електричном бициклу, зграбе телефон који није закључан и сместе га у Фарадејев кавез како би спречили праћење; највећи део покупљених телефона заврши у Кини. У међувремену, око 130.000 аутомобила је украдено у Британији прошле године, што је раст од 75 одсто током једне деценије. Теренци (SUV) су популарне мете, зато што се извозе у земље Персијског залива и афричке земље, где су погодни за кретање лошим путевима.
Иза свега овога стоји криминална организација која има све одлике уобичајеног светског пословања, укључујући пружаоце специјалистичких услуга и беспрекорну комуникацију. Премештање добара широм света представља додатне трошкове, али удаљеност је погодност, не проблем (feature, not a bug): Велико лоповско предузеће зависи од достављања добара на места где их није могуће лако наћи. Афричке државе располажу са слабим капацитетима да провере да ли су аутомобили украдени. Кина не отежава продају украдених телефона. Тржиште је запањујуће ефикасно. Априла 2024. године поплава је оштетила многе аутомобиле у Уједињеним Арапским Емиратима, и продавци су се суочили са потешкоћама да замене ова возила. У наредним месецима, британска полиција је забележила оштар раст крађа теренских возила.
Великом лоповском предузећу као да је суђено да настави да расте. Како Африка и Азија постају богатије, потражња за скупим добрима ће само расти – и улице изузетно богатих светских градова нуде понуду добара које лопови могу да покраду. Поврх тога, многе богате земље једва да надзиру сопствени извоз. Ствари додатно компликује морални ризик. Наиме, губици који се трпе због деловања Великог лоповског предузећа у основи се прераспоређују на све потрошаче путем виших трошкова осигурања. То значи да нико нема нарочито снажан интерес да се тиме уопште бави.
Но, овим проблемом би се морало позабавити. Неки сугеришу да би требало извршити притисак на државе у којима завршава украдена роба. То по свој прилици неће дати жељени ефекат: оне имају мало разлога да прекину ову трговину, чак и уколико би то могле да изведу. Боља идеја јесте зауставити Велико лоповско предузеће на граници. Ометање извоза донело би извесне трошкове, али од транспортних компанија се може тражити да буду упознате са својим клијентима, као што банке морају да помогну у борби против превара, прања новца или кршења санкција. На пример, приликом резервисања контејнера могла би се тражити идентификациона исправа са фотографијом поручиоца.
Како стоји ствар са притиском на произвођаче? У прошлости, регулатива их је присиљавала да нагласак ставе на сигурност, додавањем уређаја који, на пример, отежавају крађу аутомобила. Међутим, брзи развој технолошких решења која олакшавају провале и крађу аутомобила указује да није једноставно доћи до задовољавајућег регулаторног решења. Британски посланици који критикују америчку компанију Епл греше што верују да би неке мање измене могле да реше проблем отимања телефона.
На крају остаје деловање полиције, које је остављено у запећку. Жртве пљачки чупају косе када успеју да пронађу где се налази украдени аутомобил или телефон а полиција упркос томе не ради ништа. Ниједан од великих играча у Великом лоповском предузећу није ухваћен. Власти би требало да се упусте у обрачун са њиховим најновијим триковима тако што би криминализовале поседовање алатки за провале, и пленидбом електричних бицикала код којих брзина није ограничена до законом прописаног нивоа, а који сада служе као идеална возила за бекство градских преступника.
Поврх тога, полиција би требало да разуме са чиме је уопште суочена. Садашње полицијске снаге не сагледавају крађу као злочин који наноси „високу штету“, но некажњивост крадљиваца нарушава поверење у законити поредак, а понекад су исте банде такође укључене у насилне злочине и трговину наркотицима. Локалним полицајцима је препуштено да се позабаве овим злочинима, иако су им на располагању танки ресурси. Да би се озбиљно ушло у решавање проблема Великог лоповског предузећа полиција овај феномен мора препознати као организовану криминалну структуру, што је оно несумњиво постало.
Извор: The Economist
