Fantazira ovaj samozvani postmodernista kako bi valjalo osmisliti neke, valjda, postmoderne mitropolite; postmoderne u smislu njegove proze, samo da činodejstvuju urbano i suvremeno. Poput loših čitalaca što se pitaju šta je pisac htio da kaže, tako i Brković upada u jeres intencionalne zablude. Pita se, naime, u svojoj kolumnici „Ustašluk” šta li je to mitropolit Joanikije besjedio.
Za početak Brković bi mogao da pusti brkove. U bradu mu ne bismo gledali, taman kao što njegove kolumne čovjek ne može čitati dalje od naslova i uvodnog pasusa. Gadno rode moj, sve kod Balše kipti od mržnje na nove i stare mitropolite crnogorske.
Fantazira ovaj samozvani postmodernista kako bi valjalo osmisliti neke, valjda, postmoderne mitropolite; postmoderne u smislu njegove proze, samo da činodejstvuju urbano i suvremeno. Poput loših čitalaca što se pitaju šta je pisac htio da kaže, tako i Brković upada u jeres intencionalne zablude. Pita se, naime, u svojoj kolumnici „Ustašluk” šta li je to mitropolit Joanikije besjedio. A onda, poput Milovih (h)istoričara, ignoriše sve što se njemu ne dopada, pa dopisuje sve što bi bilo njemu potrebno, kako bi objasnio zašto ne valjaju novi i stari mitropoliti u Crnoj Gori.
Sve su prilike da će Brković detronizovati Nikolaidisa sa pozicije najgoreg kolumniste u Crnoj Gori. Mada, možda bi bilo najbolje da objasni, bilo kolumnistički čitko bilo postmodernistički britko, šta je tačno pogrešno u namjeri da se ispuni posljednja Njegoševa volja; amanet – kako se to u Crnoj Gori kaže.
Milovan Urvan
