Нека врста револта је неизбежна јер писац настоји да изгрази индивидуалан поглед на свет који се неминовно трве са визијом његових укућана
Док сам тражио цитате о породици остао сам запањен тиме колико су многи од њих били негативни. Зашто је то тако? Делимично зато што, како то каже Селин, “Срећа пише бело”. Околности су далеко од незанимљивих, али умеју да буду недраматичне, а књижевност захтева драму. Осим тога, ако дете, док одраста, развије дух побуне, најближа установа да изрази свој револт управо је породица. Други – црква и држава, на пример – делују даље и више теоретски. Али прво вам у породици наносе неправду, малтретирају вас, понижавају, лажу и туку – или то не раде.
Пољски песник Чеслав Милош написао је чувену реченицу да “када је у породици рођен писац, тој је породици крај”. То звучи као смешно претеривање и разметање. Знам многе писце чији су родитељи и деца јако поносни на оно што они раде. Осим тога, постоје и бројни примери књижевних династија: да је први писац уништио породицу, тешко да би деца одабрала исти позив. А неки од највећих писаца били су посвећени својим породицама.
Међутим, у Милошевој тврдњи крије се више од зрнца истине. У мом случају, док сам писао први роман и док сам покушавао да у глави и души пронађем неопходан простор и слободу за то, рекао сам себи: “Пиши као да ти је цела породица помрла”. Нисам, наравно, желео да ми породица помре; то је просто била неопходна списатељска тактика.
Али је нека врста револта неизбежна јер писац у повоју или уметник настоји да изрази индивидуални поглед на свет који се неминовно трве са визијом његових или њених родитеља. Отац не мора да буде тиранин, нити мајка мора да буде сувише заштитнички настројена, да би желели да ствари за њих остану исте а да деца не одрасту, бар не тако да он или она постану писци.
Мој пријатељ песник имао је имућног оца који је био зачуђен његовим избором “каријере”. “Ствар је у томе, сине, да мораш да имаш циљ ком тежиш. Чему ти тежиш?”. “Нобеловој награди, тата”, одговорио је мој пријатељ, а тај одговор је, зачудо, оцењен као задовољавајући.
Такође је случај и да писац у повоју често проналази своје прве теме у сопственој породици. Једном сам питао брата да ли је нешто што сам написао о нашој мајци, више од десет година после њене смрти, било неправедно према њој. “Непажљиво јесте, али не и неправедно”, био је његов одговор. И то сам схватио као одобрење с понешто критике. Али “бити пажљив” није оно што би требало да покреће писца.
Наравно, није то тако једноставно: да млади писац изведе самоослобађајући чин писањем и онда је слободан. Чак и дисфункционалне породице држе се заједно и ослањају се једни на друге.
Жорж Сименон покушао је да умакне мајци помоћу успеха, новца и селидбе из земље, написао је 300 романа и јако се обогатио. Мајка му је, попут неке богиње освете, у дубокој старости дошла у посету у Швајцарску и вратила му сав новац који јој је деценијама слао; потом је сатерала послугу у ћошак и преслишавала их да ли је кућа плаћена, а све у кући купљено.
Након што је умрла, Сименон није написао више ниједан роман, просто је отезао пишући аутобиографију у којој се правдао. Да ли је све време писао књиге у нади да ће импресионирати мајку? Овде се срећемо са екстремним примером из психологије. Али таквим да показује да писац никада не може баш да побегне од породице, ма колико жудео за тим.
Пише: Џулијан Барнс
Извор: The New Statesman/Preveo; Matija Jovandić/glif.rs
