Пише: Мирослав Здравковић
Долазак СНС на власт био је праћен експанзијом ТВ Пинка који је напрасно на тридесетак канала почео да емитује америчке филмове. Сећам се тада вести минут, два, које су могле да се, по потреби продуже и на сат два.
Такође се сећам да су неки паметни људи код Марића у „Ћирилици“ објашњавали како су ТВ сапунице и „задруге“ оружје британске обавештајне службе против народа. И сам сам био на Ћирилици три пута 2013. као сведок времена, да причам о екстрапрофиту из деведесетих, реформама…
ТВ не гледам већ седам или осам година.
Тада је, са свих медија, ТВ, радио, штампаних, електронских… почело експериментално излуђивање народа коришћењем речи „датум“ како би народ, након потписивања Бриселског споразума, осетио олакшање, јер се реч датум више неће хиљадама пута дневно понављати.
Од свеопштег медијског иживљавања датумом, технике малтретирања становништва су напредовале: општи простаклук, криминалци и проститутке у програмима уживо, штампани блатоиди који су постали и ТВ емитери и неограничена количина мржње. Оно са датумом, из садашње перспективе изгледа тако невино.
Сећам се Орвелове 1984. године. Имао сам тринаест година, и добро се сећам да су је звали Орвеловом. Само се не сећам и значења те Орвелштине. И тадашња Југославија је била под контролом Великог брата, као и САД, СССР и друге државе. Тада је изашла Спрингстинова „Born in the U.S.A.“ (америчка мека моћ), и уз гласно слушање рокенрола био сам заљубљен у пет-шест девојчица истовремено („Заљубим се пет-шест пута…).
Након 41 године почео сам да читам „1984“, а пошто сам све остале Орвелове романе и есеје преведене на српски језик прочитао у претходних месец и по дана.
Прилажем делове из гледања Два минута мржње:
„Током другог минута, Мржња је нарасла до безумља. Људи су поскакивали на својим местима и викали из свег гласа, покушавајући да угуше безумље које их је излуђивало са екрана…
Није била страшна обавеза да се учествује у Два минута мржње, већ немогућност да се избегне учествовање. После тридесет секунди свако претварање постајало је излишно. Ужасна екстаза страха и жеље за осветом, жеље да се убије, да се мучи, да се лица разбијају мацолом као да је протицала кроз целу групу људи попут електричне струје и претварала их, чак и против њихове сопствене воље, у избезумљене лудаке који вриште. Тај бес који су осећали био је апстрактно, неусмерено осећање које је могло да се умери са једног на други објекат као пламен лет-лампе. Тако, у једном тренутку, Винстонова мржња уопште није била усмерена према Голдштајну, већ напротив, према Великом брату, Странци и Полицији мисли; у таквим тренуцима његово срце је одлазило усамљеном, исмеваном јеретику са екрана, једином чувару истине и разума у свету лажи. Већ следећег тренутка стапао се са људима око себе и чинило му се да је истина све што је речено о Голдштајну. У тим тренуцима, његова тајна одвратност према Великом брату претварала се у обожавање; Велики брат је постајао велики, непобедиви, неустрашиви заштитник који стоји попут стене испред азијских хорди, а Голдштајн, упркос својој повучености, беспомоћности и сумњи која је обавијала и само његово постојање, почињао је да личи на опаког чаробњака, способног да самом снагом свог гласа уништи структуру цивилизације…
Мржња се уздигла до свог врхунца. Голдштајнов глас се претворио у блејање, а за тренутак је и лице постало овчије… Истог тренутка, уз дубок уздах олакшања свих присутних, непријатељска фигура се претвори у лице Великог брата, црнокосо, црнобрко, пуно моћи и тајанствене смирености, да је готово испунило цео екран. Нико није чуо шта Велики брат говори. Било је то само неколико речи охрабрења, какве се изговарају у жару борбе, које су неразговетне појединачно, али враћају самопоуздање самим тим што су изговорене. Онда лице Великог брата опет избледи и појавише се три слогана Странке, исписана великим, масним словима:
РАТ ЈЕ МИР
СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ
Лице Великог брата као да се задржало неколико секунди на екрану, као да је утисак који је оставило у очима гледалаца сувише жив да би одмах нестао. Женица са косом боје песка се бацила на наслон столице испред себе. Дрхтаво је прошаптала нешто као „Мој спасилац!“, и пружила руке према екрану. Затим је загњурила лице у руке. Било је јасно да се моли.
У том тренутку цела група поче дубоким и тихим гласом да певуши „В-Б!…В-Б“, – понављајући то сасвим полако, са дужом паузом између „В“ и „Б“ – мумлајући, некако необично дивљим гласом, а у позадини као да се чуло тапкање босим ногама и ударање там-тама. То је трајало тридесетак секунди. Био је то рефрен који се често чуо у тренуцима снажних осећања; делимично химна мудрости и величанствености Великог брата, али више чин аутохипнозе, намерног гушења свести ритмичном буком. Винстону се чинило да му се утроба хлади. Током Два минута мржње није се могао одупрети учешћу у општем делиријуму, али ово нељудско певање „В-Б!…В-Б!“, увек га је испуњавало ужасом. Наравно, певао је са осталима: све друго би било немогуће. Прикрити осећања, контролисати израз лица, радити оно што и сви остали, била је инстиктивна реакција…“
Џорџ Орвел „1984“, разни издавачи
Извор: Макроекономија
