Пише: Душан Павловић
Од 2016. године, протести у Србији избијају у просеку на сваких годину и по. Међу њима, актуелни студентски протест издваја се и по трајању и по обиму. Ниједан ранији није мобилисао толики број људи, нити потрајао оволико дуго. Међутим, и поред упорности и друштвеног одјека, сви захтеви који су постављени нису испуњени. Сам протест, иако масован и истрајан, није још увек довео до главног политичког резултата који учесници очекују – до промена у систему у коме институције транспарентно раде свој посао и кажњавају корупцију. Отуда се, сасвим оправдано, намеће питање: да ли овакав облик отпора треба и даље одржавати искључиво у постојећем формату или је дошао тренутак да се он преведе у јаснију политичку форму, способну да институционализује захтеве и претвори их у делатну силу у оквиру уставног поретка? Неки претходни протести, како у Србији тако и ван ње, могу да нам помогну да одговоримо на то питање.
Буђење и антиполитика
Од почетка друге деценије овог века, масовни протести почели су чешће да избијају широм света. Међутим, оно што ове протесте разликује од ранијих облика народног незадовољства јесте чињеница да не формулишу увек конкретан политички захтев. Уместо тога, они представљају морални протест – осуду једног система за који се више не верује да почива на правди већ на интересу и привилегији. “Окупирај Вол стрит” из 2011. године био је, можда, најречитији пример те нове парадигме. За њим су следили Индигнадос у Шпанији (2011), Болотнаја у Русији (2011), протест у Гези парку у Турској (2013), као и протести у Бугарској (2013). Донекле су такви протести били Евромајдан у Украјини (2013) и Босанско прољеће (2014), а потом протести у Алжиру (2019), Либану (2019), Тајланду (2020) итд.
Тијана Станић: Да ли је дошло до замора протеста: Куда даље?
заједнички именитељ ових протеста јесте буђење једне снажне, готово еруптивне народне енергије. Карактер ових покрета био је изразито антиполитички: учесници су свесно одбацивали постојећи систем. Власт и опозиција, премда иначе супротстављене стране, у њиховим очима биле су тек две руке исте, компромитоване творевине. Протести су се хранили осећањем моралне издаје – уверењем да систем више не служи грађанима већ привилегованој мањини. Одатле и њихова изричита неспремност да артикулишу конкретан политички програм: јер свако посредовање, свака репрезентација мирисала је на трули компромис. Протести нису имали лидере не зато што нису могли да их имају, већ из принципа. Протестанти су желели радикалну промену, али су је замишљали као морални преображај, не као политички пројект са конкретним корацима који би уследили након промене. Њихова снага била је у негацији. Управо је тај карактер протеста узроковао масовност која је превазилазила претходне протесте.
Исходи протеста
На Табели 1 опажамо поразну симетрију: ниједан од наведених протеста није остварио своје циљеве. Ни један није успео. Захтеви за променом система остали су без последице, а десет или петнаест година касније систем је остао неизмењен. Ово, међутим, није последица мањка народне подршке већ унутрашње противречности самих покрета. Свесно одбацујући традиционалне политичке институције – лидере, странке, парламент, изборе – демонстранти су остали без алата помоћу којих би преобликовали стварност. Њихов гнев био је морални, али без политичке форме; њихова воља снажна, али без организационе кичме. Тиме су сами себе лишили онога што је у политици неопходно: континуитета деловања после протеста и унутар институција. Протестанти нису хтели да уђу у власт, нити да је редефинишу – хтели су да је негирају. Зато су ови протести, колико год гласни и масовни, остали немоћни пред инертношћу поретка који су оспоравали.
У тренутним студентским протестима у Србији препознајемо неке црте оваквих претходних протеста. Иако нису антисистемски – јер захтевају да институције раде свој посао – ипак носе снажну ноту антиполитичког духа. Студенти исказују неповерење према свим политичким актерима изједначавајући владајућу странку и опозицију. Протести немају препознатљивог лидера, не траже да их било ко политички представља, нити показују амбицију за институционалним каналисањем своје енергије. Парадоксално, иако су захтеви конкретни, овај протест у суштини представља израз једног моралног апела а не политичке стратегије.
Овакви исходи, разуме се, нису нужност. У истом временском периоду уочавамо низ протеста сличног интензитета и радикалности захтева (Табела 2), али са битно друкчијим исходом. Реч је о случајевима Северне Македоније (2015), Јужне Кореје (2017), Црне Горе (2020), Еквадора (2021), Бразила (2022) и Пољске (2023). Шта повезује ове примере? У сваком од њих протести су резултирали сменом власти. Та смена, пак, није била пука промена лица, већ политички прелом који је (макар привремено) зауставио даљу аутократизацију институционалног поретка: ограничена је самовоља власти, сузбијена корупција, ојачане демократске процедуре. Намеће се, стога, питање: како је то постигнуто? У чему лежи разлика између ових протеста и оних који су остали без последица?
За разлику од протеста из прве групе, ови протести представљали су квалитативно другачији облик политичког деловања. Они су можда почели као протест против корупције, ауторитаризма и злоупотребе институција, али су сви одреда били политички и везани за изборе. Другим речима, њихов успех није био искључиво последица јаког интензитета моралне огорчености, већ способности да се та огорченост преведе у рационалну, институционално усмерену стратегију. У средишту тог успеха налазимо три кључна елемента. Прво, опозиција је, у ретком тренутку политичке зрелости, превазишла сопствене поделе и наступила као јединствен политички субјекат. Странке које су до јуче говориле да су “разлике у опозицији превелике” да би се деловало заједно, привремено су оставиле разлике по страни. Друго, протест је прерастао у ширу друштвену коалицију, у којој су се, поред опозиционих странака, нашли и актери цивилног друштва, независни интелектуалци, угледне јавне личности, академска заједница и међународни партнери. Треће, грађани су показали способност стратешког политичког расуђивања одбацивши дефетизам изражен у реченицама попут оне “сви су исти”. Гласали су стратешки.
Најзад, пресудни чин није био протест сам по себи, већ његова кулминација у изборима – јер тек је изборима омогућена системска промена, која је у основи била главни захтев ових протеста. Добитна комбинација је, како видимо, била у томе што је протест помогао да се огромна народна енергија мобилише и преведе у изборну вољу.
Како даље?
Да се вратимо питању с почетка: да ли је дошло време да студентски протест промени свој облик? Од 2016. године протести су у Србији постали учестала појава – иницијално покренути иницијативом “Не давимо Београд”, а потом понављани готово на сваких годину и по. Ипак, сви ти покрети остали су без дубљег политичког учинка, са слабом и краткотрајном мобилизацијом. Најближи садашњем студентском протесту био је онај из 2023. године “Србија против насиља”, који је, попут овог, био израз моралне огорчености, али без јасних захтева, структуре и плана. Од 2016. године примећује се образац. Сваки протест започињао би масовним изласком на улице, огромним ентузијазмом и надом, да би после неколико месеци почео да вене и потпуно се угаси.
Татјана Њежић: Утопија која се остварује: Протести и књижевност
За разлику од ранијих протеста, актуелни студентски покрет успео је да мобилише не само оне разочаране политиком, већ и оне који можда никада нису ни намеравали да се њоме баве. Тај успех дугује баш свом изразито антиполитичком и нелидерском карактеру – особинама које су му прибавиле поверење шире јавности. (Да га је повела опозиција, био би, по свој прилици, већ угашен.) Ипак, чини се да је мобилизација достигла свој врхунац. Нада да ће режим, под притиском шетњи и блокада уз тренутни ниво мобилизације, сам од себе почети да попушта, преда власт и оде у иностранство, није реална. За такав исход била би потребна далеко шира и дубља друштвена мобилизација – а она, у овом часу, није извесна. Ако протест остане при садашњем изразу – моралном, симболичном, политички неартикулисаном – ризикује да се заврши као и претходни протести у Србији. Време је да се протест почне питати не само против чега је, већ и како даље.
Аутор је професор на Факултету политичких наука у Београду
Извор: Време
