Пише: Милија Тодоровић
Дио јавности ових дана труби и галами како СПЦ провоцира, ремети, дијели црногорско друштво својим јавно изреченим ставовима и дјеловањем. Ево, изузмимо манифестацију у селу Заостро, која је и по параметрима угледних антикомуниста, личила на сцене из Булајићевих филмова. Све остало што се могло чути из црквених кругова, на тему Другог свјетског рата (пар бесједа митрополита Јоаникија, пар колумни у „Побједи“ оца Гојка Перовића…) апсолутно је на трагу оног што је о Другом рату упорно и непрекидно говорио митрополит Амфилохије. А то је сјећање на невине жртве, братско измирење и ревизија идеолошке црно-бијеле партијске историје о „добрим и лошим“ момцима који долазе (и једни и други) из једне исте куће, из једног истог родољубивог и пркосног миљеа. Хоћу рећи, Црква по овом питању, не чини ништа ново, али се бука против Цркве доима сасвим новом, посебно драматичном.
Е сад, има и оних који кажу да су негативни тонови из Цркве, против НОБ-а и против „црногорске нације“ (ма шта ко под тим подразумијевао) започели управо са Амфилохијем. Уз то се обично пакује Амфилохијева „улога“ у ратним збивањима 90-их… и наравно Аркан! Да, онај Аркан који јесте био крај Амфилохија у Цетињском манастиру једног поподнева, али који није ту „пао са Марса“ него се баш оно, шетао Монтенегром како и колико је хтио. А тада на власти није био Андрија Мандић…
Него, ко бива, прије Амфилохија је владала хармонија између СПЦ (сведене на историјски минимум: владика и двадесетак свештеника) и варијанте комунизма коју нам је, у овим горама, „наша борба дала“. Почело, наводно, са Амфилохијем и бујањем клеро-национализма 90-их, а завршава ево са спомеником ратном злочинцу. До тада је, мисли се, све било у хармонији нарастајуће нације и државе, и одумируће религије.
Међутим, није баш тако. Овој лажној ретроспективи збивања супротставља се непобитна чињеница да се држава = партија = новопроглашена нација, брутално окомила на један храм, на једну цркву. И то не било коју, него ону на Ловћену.
Митрополит Јоаникије о капели на Ловћену: Надам се да ће власт исправити неправду
СПЦ је тада, без помињања четника и Ђуришића, затражила правну заштиту пред ондашњим судовима, савезним и републичким. Услиједио је одговор Социјалистичке Републике и Скупштине општине Цетиње. Оба су доказивала недоказиво: да црква на Ловћену није црква, него тек надгробни споменик! С тим што су људи из цетињске општине отишли корак даље. У свом одговору Митрополији и јавности из новембра 1970, дакле 20 година прије Амфилохија и 50 година прије Методија, градски оци предосјећају да би озбиљна расправа без сумње морала објелоданити како црква јесте црква (А=А) па су зато додали и ово:
„Никаква базилика – црква, без обзира на њену величину и архитектонско-умјетничку вриједност, не би изразила ни Његошев дух, ни дух црногорског народа, поготово данашње револуционарне генерације Црногораца“, па је, према њима, инсистирање на очувању капеле усмјерена „против црногорске националне равноправности“ и, самим тим има за циљ „да се дух садашње генерације црногорске нације врати у 19. вијек српско-православне и криво усмјерене национално-романтичарске егзистенције“!
Не мислим да је ово писао неки Броз, Ђилас или какав Kардељ, али јесте неко ко „добро разумије“ оно што зовемо револуцијом у „нашем сокаку“, па управо овај и овакав аргумент сматрам есенцијом варијанте комунизма коју су нам „извезли“ у ЦГ, и која сада, своје настављаче има у ДПС, СДП, СД и Удружењу правника ЦГ. Њима не смета Амфилохије, нити Методије… њима смета било каква црква или базилика, било какве димензије. Макар она била предсмртна жеља покојника. Покојника митрополита. Макар она била (нечијом непажњом) у грбу тадашње Црне Горе. Било каква црква је за њих „криво усмјерена егзистенција“. И наравно, у демократским друштвима то би се завршило неким саопштењем, неким зборником радова о превазиђеној религији, неким позивом на расправу о вриједностима. У тоталитарном режиму то се завршава пијуком и маљем. И зато је, прва и посљедња Амфилохијева ријеч била: капела.
Може се неко запитати шта је претходило оваквом саопштењу цетињских општинара? Да их није Црква наљутила нечим претходно? Лично, не знам шта би то могло бити. Можда хапшење и депортовање Дајковићевог претходника Арсенија Брадваревића 1954. због „вербалног деликта“? Или крвничка ликвидација Брадваревићевог претходника? Ако се интелектуално, грађански не запитамо око ових тачака прошлости које претходе Амфилохијевом доласку и Методијевој варијанти ревизије историје, нећемо никад разумјети ово данас.
