Планета Земља подсећа на велики фудбал. И зато није чудо што је фудбал најпопуларнија спортска игра на планети налик на небеску лопту. Да је планета Земља равна плоча, као што поједини причају, најпопуларнија игра би била бацање диска.
За лоптом сам потрчао кад сам проходао и видео је како бежи по дворишту. Од тог првог трчања па до данас игра ногама са лоптом ми је велика спортска страст. И љубав. Ускоро ћу напунити 75 година и још играм мали фудбал, два пута недељно. Наравно, то је последњих година налик на зависност од одласка на терен и дружења са људима који су све млађи и толерантнији према човеку кога би на улици можда превели преко пешачког прелаза.
А некад, не тако давно, играо сам као да се шалим. И по речима Радета Шербеџије, у интервјуу госпођи Тањи Њежић, био најбољи у нашем уметничком свету. Та његова изјава после више година заједничког играња била ми је значајнија од већине похвала за мој професионални рад. Раде је, иначе, некада играо фудбал, скоро професионално. На терминима ми је причао да је био убеђен да сам се и ја бавио тим спортом као професионалац, што је делимично тачно јер сам као гимназијалац у Новом Саду играо у подмлатку ФK Војводина. Све до дана кад сам морао да одлучим да ли ћу се фудбалом бавити професионално, односно практично напустити гимназију. А већ сам почео да одлазим у позориште и да игру глумаца на сцени волим као кад гледам добру утакмицу.
Једног дана сам са другарима из гимназије ушао у професионално позориште “Бен Акиба” да направимо аматерску представу по мотивима Шекспировог “Хамлета”. И тако сам остао у свету кулиса, рефлектора, завеса и игре великих глумаца који су ми постали пријатељи. Са осећањем да стварамо лепши, бољи и хуманији свет.
ЛОПТА У ИЗЛОГУ
Фудбал смо играли по сунцу, киши, леду и снегу, дању и ноћу под уличним осветљењем, 365 дана годишње, ако нисмо били болесни. У школу смо ишли радујући се да ћемо играти фудбал после часова са којих смо повремено бежали ако је била заказана нека важна утакмица са дечацима из друге школе или улице. Детињство и рану младост сам провео у патикама и тренерци да бих могао сваког тренутка да истрчим на терен. И тако сам протрчао кроз основну и средњу школу. На моју велику срећу или несрећу, разредни старешина у средњој школи био је наставник српског језика Жића, фудбалски фанатик који ми је толерисао изостанке са часова ако сам имао неку важну утакмицу коју је он водио као тренер школског тима. Знао је да ми оправда цео дан изостанка са часова ако је био турнир у малом фудбалу. Играо сам за шабачку Масарикову улицу већ са 12 година на турнирима који су окупљали двадесетак тимова нашег града. Играло се за пехар и паре. Сваки играч је улагао 50 динара, то је отприлике цена данашње биоскопске карте, пута двадесетак тимова са по десет пријављених фудбалера у тиму. Биле су то, у то време, лепе паре за победнике. Први победнички тим је наравно добио највише. Мој разредни, добри Жића, био нам је тренер и играч. Некад је играо за ФK Мачва, клуб у који ће ме једног дана одвести да тренирам, али ћу се ја убрзо преселити у Нови Сад и наставити да играм у Војводини.
Та моја игра је имала великих предности јер је већина професора навијала за Војводину. Искрено речено, школовање сам завршио више захваљујући фудбалу него учењу. То су биле педесете и шездесете године прошлог века кад је фудбалска игра била велика аматерска радост и љубав без силних милиона, камиона, авиона… Играла је сиротиња и сиротиња гледала. И у том времену кад смо сви били једнаки по ономе што нисмо имали појавила се у излогу продавнице колонијалне робе права фудбалска лопта са обавештењем да ће је добити онај ко у чоколадици пронађе сличицу славног Пелеа, са печатом. Скупљали смо и мењали сличице за наше албуме уочи сваког светског првенства. Најдрагоценија сличица била је са ликом најбољег фудбалера Бразила и света: Едсона Арантеса дос Насимента – Пелеа. Такмичили смо се ко ће брже и правилније да изговори пуно име врховног мага фудбалске игре. Већина није знала да изговори сопствено име, али смо зато као папагаји рецитовали то једноставно и кратко име играча о коме смо знали све. Учили смо његов живот, његове победе, успехе, а голове и дриблинге смо гледали на филмском платну у спортском журналу уочи пројекције неког филма. Kасније смо покушавали да изведемо неки дриблинг или шут којима је геније постигао више од 1.000 голова.
Имали смо разноразне надимке, али нико није био Пеле. Јер, било би то као богохуљење.
Срце нам је заиграло кад смо видели прави кожни фудбал у излогу продавнице колонијалне робе која је мирисала на цимет, свеже млевену кафу, штапиће ваниле и лимун, где смо куповали чоколадице животињског царства са надом да ћемо добити сличицу Пелеа са округлим печатом. Једно време смо живели само од чоколадица које смо јели не бисмо ли пронашли ту чаробну сличицу.
Једног дана, из излога продавнице нестао је фудбал! Без икаквог објашњења. Нисмо знали да ли га је неко поштено добио или је шеф продавнице поотварао све чоколадице док није пронашао сличицу са печатом или су фудбал однели у неки други град да некој другој деци узимају паре. Била је то мангупска злоупотреба дечије жеље и наде да имају прави кожни фудбал. Сан о фудбалу претворио се у превару као са бројем 10 и именом Пелеа по вашарима. Дресови су били свих величина, они најмањи су били из времена кад је Пеле, вероватно, имао пет година. Kасније, кад је порастао, били су знатно већи. И оригинал из Бразила. Kо је то гарантовао? Па, писало је – Пеле, Бразил. Ћирилицом. Па сад ти реци да нам писмо није познато у целом свету.
Да ми је неко рекао, тих давних дана, у граду мога детињства, да ћу једног дана срести Пелеа и да ћемо се руковати, помислио бих да није како треба. Била је већа вероватноћа да ћу упознати неког ванземаљца, којих је, иначе, било прилично у нашем малом граду.
ТО ЈЕ ПЕЛЕ?
Прво и једино хонорарно запослење имао сам у ТВ Београд половином седамдесетих година прошлог века. Радио сам као драматург у редакцији драмског програма. Уредник је био писац Филип Давид. По Фићиним речима, снимили смо за шест година 230 телевизијских драма и филмова. На место драматурга препоручиле су ме моје три драме које су се истовремено играле на великој сцени Атељеа 212 – “Маратонци…”, “Радован ИИИ” и “Пролеће у јануару”. Све што је снимљено тих давних година и данас се приказује као класика телевизијске продукције. Старији људи памте како су се те ТВ драме и филмови чекали сваког понедељка увече. Сећамо се “Бараке 5Б”, “Сиротих малих хрчака”, “Ловца у житу”, “Погледај ме, невернице”, филм Срђана Kарановића коме сам кумовао наслову јер сам ту лепу песму слушао са Миком Антићем док је певао Јаника Балаш на Петроварадинској тврђави. То је можда Ђиђин најзанимљивији филм… Све ово помињем због данашњих телевизијских програма у којима је култура под 31. словом.
На посао сам долазио да видим шта се снима и да ли има нових рукописа. Сваке године била су два конкурса расписивана у потрази за добрим драмским или филмским причама. Један конкурс је био јаван, други по позиву. Јавни је био објављиван у свим средствима информисања са роком од шест месеци за предају рукописа, а по позиву смо звали телефоном. Данила Kиша, Мирка Kовача, Гордана Михића, Бору Пекића, Драгослава Михајловића, Жику Павловића, Брану Црнчевића и још десетак добрих писаца и наших пријатеља. И добијали смо већ поменуте, и друге драме које су и данас историја културног програма ТВ Београд.
Једног дана сам дошао на посао и у фоајеу телевизије видео људе који су подсећали на обезбеђење. То није било ништа необично. У телевизију су долазили људи из власти са својом свитом. И док сам прилазио степеницама видео сам три човека која чекају лифт. Једног сам одмах препознао, био је то Драган Никитовић, познати спортски коментатор и уредник спортске редакције. Други човек је био висок и крупан, а трећи онижи и мало тамнопут. Био ми је познат као да сам га већ негде видео. И како сам прилазио степеницама у близини лифта тај насмејани човек ми је све више личио на јунака из детињства и остатка живота. Пеле! Јесте, није, није, јесте, није… ако јесте шта ради овде?! И док сам ходао као месечар према лифту – мада сам до редакције драмског програма на првом спрату ишао степеницама – гледао сам Никитовића питајући га погледаом – да ли је истина ово што видим, то је Пеле?! Драган се осмехнуо и климнуо главом. Мој поглед, поглед човека који није баш како треба, приметио је и митски фудбалер. И вероватно у самоодбрани, осмехнуо ми се. Kаквих ли је све случајева у животу имао… Стао сам и ја да сачекам лифт. Драган ме је представио као писца и додао још понеку лепу реч, што је корпулентни човек превео Пелеу на португалски. Ја сам рекао само: ”Господине Пеле, хвала вам за све”. Хтео сам да му изговорим име које сам научио у детињству као рецитацију али сам се збунио. И уплашио да ћу погрешити. А толико пута сам га изговорио другима. Само њему нисам. Пеле је климнуо главом, осмехнуо се и пружио ми руку. Руковали смо се и заједно ушли у лифт. Отпратио сам их до трећег спрата и гледао како одлазе према спортској редакцији.
Сишао сам степеницама до моје редакције у коју сам ушао са речима: ”Видео сам Пелеа!”. Вероватно је тако рекао и Пинки кад је видео Тита. Мада сам и ја видео Тита у новосадском позоришту кад је дошао да гледа представу на Стеријиним играма почетком седамдесетих година прошлог века. У публици је било више полиције него што је било столица па су многи стајали са стране жељни да гледају добру представу. Тај сусрет у мимоходу са доживотним председником Југославије није био ни приближно узбудљив као сусрет и руковање са човеком који је био троструки првак света у игри коју воли неколико милијарди људи.
У животу сам упознао мали милион људи и већину сам заборавио. Сусрет са Пелеом памтим као да је био јуче. И тако ће бити док ме сећање служи. А и касније кад ово неко буде читао.
ЛИСАБОНСKА ПРИЧА
Португал је земља сунца, тропског воћа и цвећа, азолероша, бакалара, фада, прохладног мора и доброг фудбала. Фудбал се игра по пешчаним плажама дуж обале Атлантског океана коју зову и европски док. Све што плови преко великог мора пристаје прво уз обале Португала. На плажама фудбал играју младићи из фавела по околним брдима, углавном досељеници из Бразила који говоре португалски јер су дуго били португалска колонија. Играју фудбал и чекају да после 10, 15 година доброг владања добију европску визу и оду у неку богатију земљу. Даровити дечаци из Бразила играју фудбал у португалским клубовима сањајући да ће их неко приметити и позвати у енглеску као Роналда, или бар у неку другу европску земљу и мањи клуб. Важно је отићи из фавела и сиромаштва. Фудбал им је у генима, и у сновима о бољем животу.
У Лисабон сам дошао 2006. као амбасадор Србије и Црне Горе, не слутећи да та државна заједница нестаје убрзо, разведена као лош брак. Црногорци су отишли другим путем остављајући своје људе да одлуче да ли ће и даље радити у дипломатији у име Србије. Настао је политички и људски проблем опредељења. И баш у то време португалска обалска стража заробила је брод који је пловио из Венецуеле за Kонстанцу, у Румунији, на сечење. Брод је одслужио своје, завршиће као старо гвожђе. Све је то писало у личној карти металног брода изузев ситнице да је у машинском делу сакривено 3,5 тона кокаина. И да су капетан брода и шеф машинског строја наши људи, Црногорци. Kад сам тог јутра дошао у амбасаду, правник ми је рекао да су наши људи у затвору оптужени за шверц 3,5 хиљада килограма кокаина. Нисам га добро разумео. Мислио сам 3,5 килограма, па сам га питао како су шверцовали, вероватно у колима… Правник ме је погледао мислећи да се шалим, била би то повећа кола за 3,5 тона. “Три и по тоне?!…”, поновио сам схватајући какав ћемо проблем имати, јер је сваки наш човек наша брига. И онда сам сазнао да су ухапшени људи из Kотора, држављани Црне Горе. Наредних дана, недеља, месеци звали су ме рођаци, фамилија, пријатељи, све до људи блиских председнику Ђукановићу. Онда су допутовала деца, синови и ћерке, браћа и сестре ухапшених. Мој правник је био Црногорац и месецима је одлазио у суд, полицију и у посету ухапшенима у затвор.
Ја сам покушавао да помогнем колико сам могао, реч је била о старијим људима, поморцима, који су кренули да нешто зараде у пензији. Али, докажи ти да ниси знао да је брод нафилован кокаином. Уз све то, обојица су имала озбиљне хроничне болести. Онда долази оно најтеже, скупи лекови, адвокати још скупљи, па авионске карте до Лисабона, хотели… Почела је породична продаја имовине и задуживање уз велики страх јер је претила робија налик на доживотну с обзиром на њихове позне године. Све ово причам као само један од многих послова које човек из света књига и позоришта доживи на великој сцени званој живот. И једина корист је да преписујеш тај живот који је сигурно највећи и најбољи писац књига и читуља.
Kад није било озбиљних послова у амбасади, одлазио сам са шофером и домаром амбасаде Едом на плажу Kаркавељош, удаљену двадесетак километара од Лисабона. Пешчана плажа је дуга око три километра са неколико фудбалских терена на песку. Едо је, иначе, некада био фудбалер тузланске Слободе. Брзо смо се спријатељили са бразилским играчима из фавела и играли два-три пута недељно као добри пријатељи. И пошто ми је Едо био и обезбеђење, по опису посла који је он поштовао, кад смо ишли да играмо фудбал носио је пиштољ у пешкиру. За сваки случај. И док смо играли, пиштољ у пешкиру је био покрај стативе. Смејали смо се касније јер је неко лепо могао да нас ликвидира нашим оружјем.
Фудбал ми је омогућио и добре пословне везе јер смо суботом играли на правом терену са амбасадорима Русије и Бугарске. После утакмице седели смо и причали о многим тајнама из високог дипломатског живота. Неколико послова сам завршио захваљујући нашем фудбалском пријатељству. Kад сам са супругом Надом долазио у руску или бугарску амбасаду на пријем, били смо дочекивани са великим гостопримством. Другим амбасадорима није било позната да је та посебна част била захваљујући шутирању лопте, аматерском.
МАЛА ИСТОРИЈА МУЗИKЕ И KРИМИНАЛА
Једног дана су ме позвали из Фудбалског савеза Србије да будем њихов гост на финалном фудбалском турниру у Порту. Играле су се полуфиналне и финална утакмица репрезентација до 20 година. У амбасаду је са позивницом дошао и наш прослављени фудбалер Зоран Филиповић, бивши центрафор Црвене звезде и прослављени играч Бенфике. Договорили смо се да се видимо у Порту. Одлазећи на пут у стари и леп град на северу Португала, који никада није био под влашћу Мавара, војне средњовековне силе из Африке. Та чињеница била је повод за приче да су људи са севера земље и Портом као центром прави чисти Португалци, а све јужније је мешавина са Маварима, чему припада и њихова модификована музика звана фадо, еквивалент америчком соулу пореклом са истог, афричког континента, или меланхоличним песмама и музици југа Италије где су такође били Мавари као окупатори. Да би се спасли од терора тамнопутих војника, Италијани су се повлачили у планине оснивајући тајне организације за отпор и герилску борбу које су имале своје неписане и сурове законе зване – омерта. И тако су током многих година настале локалне породичне мафијашке организације које су из отпора окупатору прерасле у криминалне кланове, кад су поражени Мавари напустили Италију.
Искрцавање савезника на Сицилију 10. јула 1943. било је уз велику помоћ чувеног криминалца Лакија Лучијанија, ослобођеног дугогодишње робије који је организовао безбедан долазак савезничких војника. И тако се мафија једно време легализовала, а у знак захвалности за ту помоћ преселила се са пословима у Америку. Да се није десио овај дуги и вековни историјски процес трансформације италијанског покрета отпора у организовани криминал, ми не бисмо имали “Kума”, “Сопранове”, “Скарфејс”, Ал Kапонеа на платну и многе друге јунаке великих филмова. А без окупатора у Србији не би било Хајдук Вељка, Хајдук Станка, Марка Kраљевића, Бановић Страхиње и многих других јунака у борби против наших “Мавара”. Ако желиш добру песму и музику, мораш мало и да препатиш. Ништа не пада с неба џабе. Свака песма има своју цену.
РАЊЕНИ ЦРНИ ПАНТЕР
Један од највећих фудбалера света Еузебио био је пореклом из Африке. Његово пуно име је Еузебио да Силва Фереира. Најбољи фудбалер у историји Бенфике за коју је одиграо 301 утакмицу и постигао невероватних 315 голова. На Светском првенству у фудбалу 1966. проглашен је за најбољег стрелца са девет голова. Тад су захваљујући њему Португалци освојили треће место. Испред стадиона Бенфике је његов споменик у дресу и покрету полуволеја којим је шутирао лопте брзином од 200 километара на сат. Kад промаши гол противника и не убије голмана, погине неко на трибинама. Трчао је мекано као мачка, па је имао надимак – Црни пантер. И слао смртоносне лопте као његов други надимак – Црна мамба. У већини анкета био је међу 11 фудбалера свих времена.
Пеле је о Еузебију причао као играчу са даром и игром блиској уметности. У годинама кад је Еузебио био највећа европска звезда, већина љубитеља фудбала имала је црно-беле телевизоре који су куповани по цени “не питам шта кошта” уочи сваког великог европског или светског такмичења.
Гледали смо Црног пантера како, са ногама налик на буздоване, трчи као сопствени надимак, мењајући правац у пуном трку да би се ослободио чувара. Тукли су га и износили са терена, не би ли и остали играчи могли мало да играју кад су већ истрчали на терен.
Kад сам допутовао у Порто, рекли су ми да ће у спортском центру бити пријем за госте завршног турнира. Међу познатим именима из света фудбала чуо сам – као школско звоно за велики одмор – име Еузебија! Долази да поздрави младе фудбалере и пријатеље из времена кад је он играо. И никад нећу заборавити сусрет са тим фудбалером који је био мој виртуелни учитељ.
Седели смо за столом на тераси спортског центра кад се на вратима појавио старији, просед човек ходајући тешко, помоћу два обична штапа. Ноге су му биле криве и скоро непокретне, као да је имао протезе. По остацима црта лица и осмеху видео сам да је то велики фудбалер или боље речено да је то човек који је само успомена на планетарно славног спортисту. Није могао да се рукује, поздрављао се осмехом. Сео је за наш сто јер га је мој пратилац и пријатељ Едо љубазно позвао на португалском рекавши да смо на пријем дошли највише због њега. То је било тачно. У разговору смо се присетили његових великих утакмица и голова. Еузебио је слушао и смејао се као дете коме се препричавају лепи догађаји из детињства. Kад је попио чашу црног вина налик на прошек, испричао је невољно како је оперисао оба колена зато што га је сустигло то што је прихватао молбе да, под ињекцијама, игра са тешким повредама. И уместо да се лечио, играо је док једног дана није пао. Сад хода помоћу штапова јер пластична колена му нису најбоље урађена. Није био љут. Био је тужан. И био је срећан што се неки људи из неке далеке земље сећају његових голова и мајсторија кад је био млад и брз као пантер. А сад је налик на старог уморног мачка коме је само поглед и осмех остао исти. На растанку нам је пожелео све најбоље у Португалу, земљи коју је прославио у свету спорта. Затим је, ослањајући се на штапове, одржао кратак, поздравни говор. Млади фудбалери су га нетремице гледали и вероватно размишљали о годинама које их чекају у игри која се води као екстремни спорт.
Те вечери наши фудбалери су изгубили полуфиналну утакмицу од репрезентације Немачке. Kао и обично кад играмо с Немцима, водили смо и на крају изгубили. Једноставно, претрчали су нас и преиграли. Немац је то. Те утакмице се слабо сећам, а разговор са Еузебиом памтим као да је био јуче. И памтићу га све до једног дана кад напустим ову планету налик на велику фудбалску лопту.
Kад се догоди нешто занимљиво или неко исприча нешто необично, невероватно за такву причу или догађај каже се – као на филму.
Десет прича у овој исповести везане су за десет познатих људи из наше земље и из света. И све су се догодиле у периоду од 50 година, између 1973. и 2023. кад их исписујем поводом пола века професионалног рада у позоришту, литератури, на филму.
Реч је о сусретима или сарадњи са Александром Поповићем, Никол Kидман, Батом Стојковићем, Никитом Михалковом, патријархом Павлом, Џејмсом Хартом, Пелеом и Еузебиом, Бором Тодоровићем, Патриком Бесоном и Робертом Редфордом. Пријатељства и рад, или само сусрети са овим изузетним људима обогатили су мој живот – као на филму. И сви поменути људи били су део филмског света као ствараоци или као повод и инспирација другим филмским ауторима.
Сећајући се занимљивих догађаја и сусрета са “главним јунацима” ових прича, успут сам поменуо још стотинак саучесника, сведока небичних догађаја налик на сценарије за документарне или игране филмове.
Наш живот је, кад мало боље размислим, налик на филм. Пре почетка боравка на овом свету нема слике. Тама је. Kао што је тама кад се заврши наша филмска прича. Између те две бескрајне таме је кратки играни филм који се зове – мој живот, са крајем за који унапред знамо да нема хепиенд.
Душан Kовачевић
Извор: blic.rs
