Пише: Борка Голубовић-Требјешанин
Гледам са ужасом на све што се дешава око нас. Бавио сам се у свом раду и у позоришту и на филмовима ратом. Пуно сам о томе писао. Прошао сам бурне историјске тренутке: кроз Први светски рат, па Други светски рат. Ово време јако ме асоцира на тамо неке тридесете, четрдесете године прошлог века. Ништа није добро. Оно што ме додатно „мучи”, онеспокојава јесте то што данас, за разлику од тог периода, постоји атомско оружје. Оно је употребљено после Другог светског рата, а сада свака „персона”, да не изговорим неку грубљу реч, поседује атомско оружје и прети да га активира…
Драмски писац Душан Ковачевић казивао нам је ове речи после премијере у позоришном клубу новоотвореног здања Народног позоришта у Суботици, где је допутовао са пријатељима да испрати ново читање свог комада „Сабирни центар” у режији Даријана Михајловића. Могао је Ковачевић те вечери да буде и у Истанбулу, где је изведена премијера његовог комада „Пролеће у јануару” у режији македонског редитеља Дејана Пројковског на сцени тамошњег националног театра, где је такође био позван да буде гост са својом кћерком Леном Ковачевић. Пожелео је, ипак, да се дружи са суботичким ансамблом. Елегантан, у црном оделу, свечарски расположен честитао је Даријану Михајловићу и суботичкој глумачкој екипи на одлично урађеном послу, захвалио на гостопримству управи театра, одмерио ново театарско здање и у касним сатима вратио се у Београд.
Душан Ковачевић: Књига има емотивну моћ, и ништа је неће заменити
Током протеклих дана пажња нам се најчешће, када је реч о позоришном миљеу, заустављала управо на лику и делу Душана Ковачевића. Најпре је 21. фебруара на Сцени „Бата Стојковић” Звездара театра премијерно изведено ново читање његовог култног дела „Професионалац”, које је и режирао. Комад који је написао пре готово четири деценије овога пута освежио је новом глумачком екипом и побрао одличне реакције. Само недељу дана касније (28. фебруара) редитељ Милош Лолић премијерно је сценски потписао Ковачевићевог „Балканског шпијуна” на сцени Хрватског народног казалишта „Ивана пл. Зајца” у Ријеци.
У међувремену у Истанбулу је изведено Ковачевићево дело „Пролеће у јануару” и то на сцени где се већ десет година игра и његов „Професионалац”. Нисмо успели да видимо Лолићевог ријечког „Шпијуна”, али ћемо ово драмско дело премијерно моћи да видимо већ 27. марта у комшилуку, у Новом Саду. Редитељка Оливера Ђорђевић увелико поставља комад „Балкански шпијун” на сцени Новосадског позоришта са глумачком екипом коју предводе Арон Балаж и Емина Салаи Елор.
– Има неколико ствари које су мени јако значајне и занимљиве када је реч о суботичкој представи. Ово је треће извођење „Сабирног центра” баш овде у Народном позоришту у Суботици. Према подацима које сам проверио, прво сценско читање „Центра” било је још 1983. године, што значи да су га Суботичани гледали готово исте године када је представа премијерно изведена у Београду. Затим је ово дело играно, такође овде у Суботици 2007. и сад ево 2026. године. Рекао бих да се сваких 20 година игра исти комад у овом театру. Наравно, ова два претходна пута „Сабирну центар” рађен је у старој згради која је сада израсла и претворена у велелепно уметничко здање. Одавно нисам био у овако великом, добро урађеном простору који тек треба да оживи. Казали су ми да још има тих техничких, грађевинских радова које треба завршити. Углавном, сцена је импресивно велика и ова представа по свом изгледу наликује готово на филм, јер ова техника у позоришту је невероватна. Мислим да нико, не само у Србији него чак ни у окружењу, нема овако моћну технологију – уверавао нас је Душан Ковачевић.
Душан Ковачевић за Спутњик најављује велеобрт: Илија Чворовић у Америци „спасава планету“ од зла
Направљена је, тврди за „Политику” иначе захтевни Душан Ковачевић, занимљива представа „Сабирни центар” са бројним ансамблом. Са пуно људи, музике, емоција, шарма, тако да се нада да ће и ова поставка на овој сцени дуго живети. Оно што је мали проблем, примећује, јесте да је представу тешко изместити из њеног матичног простора због те моћне технологије, свега што је у њу уткано. Немогуће је да се покрене, да се игра у другом простору, али Суботица сада није далеко. – Овај саобраћајни проблем је лако решив. Вечерас су моји пријатељи допутовали возом у Суботицу за сат и 15 минута од Београда. Дуже се путује од Бановог брда до Кнез Михаилове улице. Ми смо аутомобилом излази готово сат времена из Београда, толике су биле гужве – додаје Ковачевић.
Како вам данас делују ваши јунаци: професор Миша Павловић, учитељ Петар, Јелена Катић, Срећко Рузмарин… будући да сте „Сабирни центар” писали крајем осамдесетих?
Са текстом „Сабирни центар” нисам се баш дуго дружио. Не сећам се када сам га последњи пут интегрално чуо. Редитељ Даријан Михајловић интерпретирао је овде у Суботици буквално сваку реченицу. И сада, када текст слушам и гледам из ове временске перспективе, драма „Сабирни центар” дубоко је моралистички комад. Тада када сам га писао имао сам 30 и нешто година. Занимљиво је да сам га писао о смрти и том неком другом свету. То је некакав иронични оптимизам. Отприлике то би требало тако да се каже. Постоје две кључне реченице у том делу: „Има ли живота пре смрти”, пошто се стално прича о томе, и „Има ли живота после смрти”. Ово прво питање, о животу пре смрти, сада је много занимљивије. Из данашњег угла и сећања на све то што је тада рађено, пре скоро 45 година, личи ми да га је писао неко ко је имао неке озбиљне проблеме.
Нову верзију „Професионалца” радили сте тако да буде рефлекс на ово што се догађа. Драму сте писали пре скоро 40 година. Шта се променило од тада до данас?
И то је трећи пут да сам радио исти комад. „Професионалца” сам радио са Данилом Батом Стојковићем и Богданом Диклићем 1990, затим сам 2002. године снимао филм по истом тексту, само са новом поделом и новим читањем тог комада. Сада се не одмарам, већ размишљам, једноставно шта ми ваља чинити, шта ћу радити даље. Имам осећај да би био ред да после дужег времена напишем нешто што би ме на неки начин орасположило и одморило. Мало сам уморан од ових тешких прича, и од политике и свега што нам се догађа.
Шта је данас у вашем ауторском фокусу? Који су вам нови изазови?
Покушавам да направим отклон од прича које стално вртим, да напишем нешто што је, да тако кажем, лепо, што би ме радовало да радим. Превише је мрака око нас, трудим се, ако је то могуће, да унесем мало светла, наде јер сада је најлакше преписивати трагедију. Црну стварност бојити црном литературом, тамном причом то је узалудан посао. Имамо приватно толико пуно песимизма, депресије, изневерених очекивања, стрепњи. Оно што је у мом случају трагично, а мислим и већине људи мојих или сличних година, јесте да се за своје животе не бринемо јер смо их проживели, али имамо децу и унуке, и јако смо забринути шта их чека. Шта ће бити са њима, њиховом будућношћу… Имам толико питања на која нико нема одговор. И сви су мање-више уплашени, људи се плаше, страхују и питају шта ће бити сутра, тако да је то једна велика стрепња, зебња. Генерално посматрајући, свет живи у јако великом страху.
Извор: Политика Онлајн
