Када је Варлам Шаламов преживио све ужасе робијања у конц-логору, као и године сурове књижевне и политичке борбе; када је, најзад, његов живот и у биолшком смислу био скоро потрошен – у разговору с једном новинарком на њено питање шта може након свега да каже о свом животу, Шаламов је одговорио: „Био сам много наиван“.
Смисао његовог одговора тек ће разумјети они што су прочитали макар „Приче са Колиме“.
Прошли вијек, а поготово овај што је читаву планету претворио у својеврсни логор, потврђује да је прометејство постало немогућа институција. О новој цивилизацијској тамници писао је и Борислав Пекић, као још један писац, политички робијаш, свједок и хроничар идеолошких тамница.
Ми смо заробљеници у свету (као у јајету). Ми смо у свету затворени, затим је кључ бачен и заборављен. Сами свет не можемо отворити. Из њега не можемо изићи без нечије помоћи. (…) Тај кључ није ван нас, тај кључ којим смо забрављени у нама је. Ми то или не видимо из лењости духа, из страха да нас такво сазнање не примора и не обавеже на трагања која нам се чине и опасним и тешким, или због тога што нас привид наше ситуације нагони да кључ сматрамо изгубљеним ван нас, јер сама логика затвара говори нам да смо затворени у нечему и да то нешто мора споља бити затворено. Кључ, у ствари, кључ истине, кључ сазнања, кључ нашег бића, кључ света, налази се дубоко у нама – пише Пекић у књизи Маргиналије и моралије (Рађање Атлантиде).
Али шта радити с тим унутарњим кључевима када се помоћу њих више не могу откључавати врата изван човјека, када је већ побуна против накарадности поретка постала хибрис који се плаћа или награђује понижењем.
У древним временима дрзника је још могла сачекати, ипак, достојанствена смртна казна, док је врли нови свијет укинуо чак и то право, смишљајући нову стратегију обрачунавања с непослушним кадровима: понизити дрзника толико да се након њега више нико не усуди ићи путем распећа. Сама егзекуција могла би да настави ланац побуне против господара овог свијета. Рецимо, као у једној пјесми Миодрага Павловића:
Траже моју главу
А нису ни чули моју реч.
Као гуја без отрова у глави
По гудурама лежим
Немоћан да своју кожу променим.
О кнежеви пијани
Што ме са бедема вребате
Зар мислите: неће мој говор
Даље од локве моје крви?
Земљи сам блиазк,
Она боље памти речи но крв;
У недра ћу јој казати, загрљен са зовама,
Све што о љубави знам.
Мали је ваш мач
Да читавој земљи главу посече.
Пјесма оставља јасну наду, која наликује, опет, једном надању Варлама Шаламова: „Постоје три времена: прошлост, садашњост и будућност. Али моје вријеме је четврто, а то је умјетност“.
Ето, дакле, наивности да се паскаловски кладимо на вјечност.
До тада се можда још понеко учлани у библиотеку, прије него се опредијели за чланство у партију.
Милорад Дурутовић
