Драма „пописа” у Црној Гори траје од Косова. Нико то боље није осјетио од Његоша. Истина, у његово вријеме није било институција да се попис материјалне и духовне имовине изврши демократским и статистичким инструментима. Али, постојала је пјесма, постојао је најпрецизнији метар: десетерац.
И, не само да је Његошева божанствена трилогија описала: Ко смо? и Какви смо? – него се о томе пропјевало и у неким не тако познатим пјесмама.
Примјера ради, о томе говори пјесма „Заробљен Црногорац од виле”. Њеног јунака Драга Драговића из угодне пасторале однесе вила на врх Ловћена. Она га посестринском љубављу најприје замађија, те га лакокрили лабуд вине у театар чуда, у пећину сјећања. А тамо, на позорници:
Ах, пећина звати се не може,
Већ рај мними ђе праоци живе
(…)
Гледнем, виђех потпис око в’јенца;
Изговор му ово прави бјеше:
„Мач и храброст силнога Душана
И ваљатност Србах витезовах…”
Надаље, пјесма казује о раздорима унутар историјског памћења, што је само овоземљаска верзија „Паденија” што је Његош опјевао у оноземљаском искуству „Луче микрокозма”. Такође, Његош везе историјски ланац мученика, што је еквивалент оном „ланцу миродржном” из „Луче”.
Како Божје слово држи Универзум, тако и пјесниково слово држи историју на окупу.
Тако, дакле, долазимо до Пописа, јединог који је стварно релавантан да опише интимно и Лично(сно) осјећање наше историје. „Нав’јек зађе сунце Немањино/ од српскога рода и племене”, каже пјесник, те надаље везе ланац суза, што су одјек, достојна тугованка за изгубљеним Косовом:
Мало ми се сузе уставише,
Док започнем гласак вилах слушат
Ђе плачући мало прип’јевају
Неке боје с Турцима црногорске,
Царског Лаза, пак и Вртијељке,
Меког Дола, Кчева и Трњинах,
И Црнице, па и Буковице,
Од Пиперах, па Бјелопавилићах,
И од Крусах, па и Мартинићах.
Све повише гласак издигаху,
И ја срцем све весели стајем;
Виђу в’јенац ђе се осушио,
Ал’ су два три порасла цвијета
Из просуте крви Црногорства.
Док одједном, ка да муња сину,
Сва се засја велика пећина
Како данак, но с облачном небом.
Затрубјеше трубе и свирале,
Сташе појат пјесне од храбрости.
Син Тополе, огледало Српства,
Почетак им и припјев бјеше.
Виђу – мало царица оживје,
Ђорђе к њојзи мачем голим трчи;
О мачу му в’јенац види китни.
Пећина је метафора мајке-историје. Пећина је архетипски канал што нас води до првине и чистине. А, овај Његошев каталог битака, списак витезова од Немање до Карађорђа јесте „бескрајни списак”, баш у Ековом смислу ријечи. То је попис најважнијих и најзаслужнијих имена и догађаја без којих данашњи нараштаји не би постојали. То је Попис духовног насљеђа.
Милорад Дурутовић
