Памтим добро, како су рушитељи Српске православне цркве и у Црној Гори знали прозивати блаженопочившег митрополита Амфилохија, зашто и он није као патријарх Павле, а сâм митрополит одговарао је: „Волио бих да сам као патријарх Павле“… Разумије се, митрополит је добро знао и колико је велики био патријарх Павле, и какву је мимикрију садржала прозивка те врсте
Сам израз „духовни пубертет“ чуо сам некад и негдје. Но, чини се као сасвим адекватан да покрије низ социјално-психолошких аномалија у развоју личности какве одликују религијски живот савременог човјека.
Било би подесно из тог угла претресати праксу размјене „божћних стикера“, али драстично већи ниво провокације и сиптоматике духовог пубертета уочио сам на ФБ профилу србијанског медија „Данас“, тј. евидентирајући тушта и тма коментара, праву малу кампању, „испод“ линка који доноси бесједу његове светости патријарха српскога г. Порфирија на ФБ страници листа „Данас“.
Посебно остаје занимљив негативни третман оцјене улоге патријарха Порфирије у садашњем друштвено-политичком тренутку, а који је праћен истовремено и сентименталном евокацијом блаженопочившег патријарха Павла.
Илустрације ради, један од духовних пубертетлија оставља коментар сљедеће садржине: „Имао сам једног Патријарха и звао се Павле, најбољи, најпоштенији, и он ће за мене увек бити ту. Друге не познајем и не занимају ме“. Овакав коментар индукује исти ниво разумијевања религијског (хришћанског) живота, као да је овај духовни пубертетлија написао: „Има сам петла, страшног петла“, или да је нешто испричао о својој првој љубави, које се увијек радо сјећа.
Први ниво из споменутог парадигматског и, безмало, насумице изабраног „коментарисања“ показује да наш Пубертетлија апсолутно не разумијева смисао хришћанског живота, нити свештеничког позива. Јер, није хришћански делегитмисати и унижавати једног оца цркве, тако што ћеш неког другог уздизати мимо свих других, а позивати се, узгред, на ауторитет патријарха Павла. Посебан и увијек дужан пијетет према патријаху Павлу увијек вриједи исказати, али овдје није ријеч о томе. Ријеч је о мимикрији, а патријарх Павле је само колатерална штета.
Ако проширимо контекст, мотивација овог парадигматског Пубертетлије очито има своју прије политичку, него религијску мотивацију. Наиме, лист „Данас“ је опозициони медиј у Србији, патријарх Порфирије је, тврди се, близак политици Александра Вучића, а баш овај коментатор Пубертетлија јесте носилац беџа „највећи обожавалац“ на ФБ страници листа „Данас“. Даљом логиком испало би, чим се овим бавим, да сам и ја поштовалац политике Александра Вучића, а баш то нисам. Нисам ни адвокат СПЦ, већ ми је, како сам најавио, просто занимљиво етаблирати сам феномен „духовног пубертета“.
Та, памтим добро, како су рушитељи Српске православне цркве и у Црној Гори знали прозивати блаженопочившег митрополита Амфилохија, зашто и он није као патријарх Павле, а сâм митрополит одговарао је: „Волио бих да сам као патријарх Павле“… Разумије се, митрополит је добро знао и колико је велики био патријарх Павле, и какву је мимикрију садржала прозивка те врсте.
И када се занемари вео могуће политичке мимикрије и мотивације, опет остаје занимљиво, бар размишљати зашто је код нас толико присутан духовни пубертет, као некакво романтизовано или маштовито очекивање од свештеника и Цркве; толико, дакле, удаљено од хришћанског смисла, да се свијест о свештенику развија као мисао о неком анђељу, или неком човјеку који, иако од крви и меса морао би имати макар крила анђела, док би сама Црква морала бити нека бајковита земља иза седам мора и седам гора, која, стога, не би ни смјела да се петља у наш овдјеземљаски живот.
Милорад Дурутовић
