Дуга гравитације је јединствена прича енциклопедијских размера о бесмислености рата и утицају технологије на друштво
Дуга гравитације Томаса Пинчона, један од најзначајнијих романа америчког постмодернизма и уопште светске књижевности друге половине XX века. Због комплексне структуре, наративне виртуозности и немерљивог утицаја који је имао на генерације писаца широм света роман је често поређен са Џојсовим Уликсом.
Дуга гравитације је јединствена прича енциклопедијских размера о бесмислености рата и утицају технологије на друштво: за време Другог светског рата, главни јунаци Пинчонове приповести крећу у потрагу не би ли открили тајну мистериозне направе под именом Црна ракета са серијским бројем 00000 – смртоносног оружја за које су нацисти веровали да ће преокренути ток рата. Сам наслов Дуга гравитације односи се како на циркуларну и комплексну структуру фабуле тако и на путању „у облику дуге” В-2 ракете, која, пошто се мотор искључи, под утицајем гравитације нечујно и сабласно креће у свој смртоносни поход.
Мада није у питању типично жанровско дело, Дуга гравитације у студијама научнофантастичне књижевности по правилу заузима место на листи најзначајнијих научнофантастичних остварења захваљујући немерљивом утицају који је овај роман имао на научну фантастику, а посебно на киберпанк. У делима Вилијама Гибсона, једног од родоначелника киберпанка, нарочито се истиче утицај Пинчонове софистициране мешавине науке, историје, популарне културе и црног хумора, док Брус Стерлинг међу књижевним утицајима претходних генерација писаца на киберпанк, уз Дилејнија, Дика, Елисона и Хајнлајна, нарочито истиче Томаса Пинчона, чију је интеграцију технологије у књижевност сматрао непревазиђеном.
По речима проф. др Младена Јаковљевића, Пинчон у Дуги гравитације релативизује простор и време кретањем које не доноси стварне резултате, него представља лутање по онтолошкој петљи, у којој крај враћа на почетак, чиме ствара илузију гигантских пропорција, просторно и временски толико разуђену да прожима целокупну стварност, коју опет парадоксално своди на још једну илузију, кинематографску пројекцију или фантазију. У бројним просторима „између“ имагинарна места и стварне географске локације спајају се у фантастични простор у којем нестају све онтолошке и географске баријере и у којима се поништавају све разлике између личног и јавног, доживљеног и умишљеног, истинитог и неистинитог, фантазије и стварности, људског тела и ума с једне стране и технологије с друге стране, чиме се релативизује аутентичност и истинитост информација, а самим тим и стварности.
Томас Раглс Пинчон Млађи (1937) стекао је углед и светску славу пре свега својим романима В, Објава броја 49, Дуга гравитације и Скривена мана. Дипломирао је енглески језик на Корнелу, а један од предавача му је био и Владимир Набоков. Средином шездесетих година прошлог века изненада се повукао из јавности. Познат је пре свега по свом књижевном поступку детаљног и аналитичког инкорпорирања науке (посебно математике и физике), музике, историје итд. у своја дела. Уз Курта Вонегата, сматра се најзначајнијим постмодернистом америчке књижевности. Добитник је Мекартурове стипендије, као и Националне књижевне награде, а сматра се и озбиљним кандидатом за Нобелову награду за књижевност.
Извор: Art Anima
