Пише: Недељко Чолић
Србија се креће у добром правцу, рекао је амерички амбасадор Кристофер Хил неколико сати пре него што је украјински председник Володимир Зеленски слетео у хрватски град Дубровник. Недуго после Зеленског, у град под Срђом слетео је, за неке неочекивано, председник Србије Александар Вучић. И тиме показао да је Хилов оптимизам о српском усмерењу ка Западу оправдан, сматрају аналитичари.
И српски и украјински председник били су у једном од најлепших градова не само на Јадрану као учесници самита Украјина-југоисточна Европа. Хрватског председника није било, јер није добио позивницу, а поједини хрватски аналитичари сматрају да је узрок томе његов „проруски“ став, односно критика западне политике према рату у Украјини.
Одсуство Зорана Милановића званично је оправдано формалним разлозима, да сваку државу представља један званичник (Милановића није било ни на претходна два самита, у Атини и Тирани). Међутим, поједини функционери ХДЗ тврдили су да је Зеленски тражио да Милановић не буде на самиту (што је демантовао министар полиције), док су се поједини хрватски опозиционари чудили како је могуће да човек који је „пропагирао велику Србију“, у преводу председник Србије Александар Вучић, може да буде позван на тај самит.
Вучић, истина, испрва није требало ни да буде на самиту, најављен је био министар спољних послова Марко Ђурић, док се Вучић „ломио“ да ли да оде, забринут због тога што је декларација припремљена за дубровачки самит „прављена тако да би само Србија била једина која мора да каже да не може да је прихвати, јер се тражи увођење санкција Русији“. На крају је Вучић преломио и стигао на аеродром Ћилипе, придруживши се колегама из Украјине, Црне Горе, Словеније, БиХ, Северне Македоније…
Оштра декларација и Вучићеве измене
Декларација која је усвојена оштрија је него претходне две усвојене у Атини и Тирани. Вучић је, као и у Тирани, рекао како је тражио да се одређени делови декларације промене, што су медији блиски српском председнику назвали „дипломатским дриблингом“. Вучић је из Дубровника поручио како је тражио измене термина који се односе на „војну помоћ“ за Украјину, „окупацију Крима“, додајући да „неће уводити санкције Русији“. Подвукао је и да је на скупу у Дубровнику, јер се говорило о територијалном интегритету Украјине, инсистирао „на поштовању Повеље УН“ и то „не кад коме одговара а кад не, па кад му не одговара – да се брже-боље удаљи“, додајући да је „Србија ту најбољи пример“.
Ипак, чињеница је да су санкције остале у декларацији јер се помиње „важност усаглашавања са спољном и безбедносном политиком ЕУ и мерама које су у том смислу донете“. Окупација Крима истина се не помиње, али се то полуострво наводи као „интегрални део Украјине“, баш као и Доњецка, Луганска, Запорошка и Херсонска област, чије делове сада држи руска војска, и осуђују се „покушаји Русије да насилно и илегално анектира делове Украјине“, који су „очигледно кршење међународног права, укључујући Повељу УН, као и украјинског суверенитета и територијалног интегритета“. Дакле, окупације нема као речи, али је, према међународном праву, нелегална анексија изједначена са окупацијом. Не помиње се ни војна помоћ, али се наглашава „непоколебљива посвећеност обнови суверенитета и територијалног интегритета Украјине, укључујући Крим, даље пружајући Украјини свеобухватну помоћ у супротстављању агресији Русије“.
С обзиром на то да је самит у Дубровнику потпуно на линији западне политике у тренутном геополитичком клинчу Истока и Запада који се огледа у рату у Украјини и не може бити даље од ставова Москве, а српске власти од почетка сукоба на истоку Европе покушава да „балансира“ своју спољну политику, хрватски новинари питали су Александра Вучића у Дубровнику докле ће Србија да „седи на две столице“. Вучић је одговорио констатацијом да Србија има „само своју, српску столицу“ док други могу да имају своју.
Игра столица
Ипак, да ће Србија у последње време мало више да седи на западној столици, утисак је и стручњака са којима је НИН разговарао, али и појединих Вучићевих политичких опонената, а у последње време и Москве, јер су се појавили поједини тонови неслагања из Кремља према политици Србије, који су до сада прећуткивани.
Како за НИН каже Бранка Латиновић, некадашња амбасадорка Србије у ОЕБС и потпредседница Форума за међународне односе, до Дубровника је било прилично незахвално коментарисати да ли Србија иде више према Западу или се задржава на Истоку.
„Међутим, с обзиром да је председник Вучић одлучио да учествује на самиту то је један јасан, чвршћи сигнал да је Србија ипак усмерена према Западу, да она иде корак по корак, али ми се чини да се ти кораци сада убрзавају. Да ли је то резултат договора и разговора који су били током Вучићеве посете Немачкој, неких других догађања које су се дешавале иза сцене, па је уследила и та изјава америчког амбасадора Хила, доста самоуверена… И није толико важно, али је ово учешће председника Вучића у Дубровнику једна јасна потврда у ком правцу се може очекивати да се Србија сада у будућности креће. А то је Запад“, каже Латиновић.
И Душко Лопандић, некадашњи дипломата и стручњак за европско право, истиче како „у последње време постоје знаци приближавања Србије према Западу“
„Односно да кажемо куповине наклоности Запада, као што је на пример куповина прескупих авиона „рафал“, посла око јадарита, односно литијума, где можемо да кажем да се купује Немачка или шира наклоност Европске уније. Уз то, види се и померање Србије кад се ради о конфликту Русија-Украјина према подршци Украјини“, каже Лопандић и додаје да је самит не само симболичка подршка, док је декларација врло оштро против Русије.
Он подсећа и на негативне реакције из Москве према Београду, које су такође знаковите, као што је коментар портпаролке руског Министарства спољних послова Марије Захарове у вези са тиме што се Вучић није састао са Лавровом у Њујорку током боравка у УН
„Постоји цела једна серија знакова, поред онога што је и сам председник Вучић говорио, иако он прича разне ствари у разним данима, али мислим да треба посматрати чињенице у првом реду, не толико изјаве наших представника“, каже Лопандић.
Према његовим речима, у то може да се укључи и настојање да се доведе пољски премијер Доналд Туск у Београд, и то, како се помиње, у време када се одржава самит БРИКС-а у Казању, за који је руски председник Владимир Путин послао Вучићу јавну позивницу.
„Долазак пољског премијера има за циљ да мало олабави веома оштар однос целог тог северног блока ЕУ, посебно балтичких земаља, скандинавских земаља које де факто блокирају Србију у процесу приступања, а које опет повезано са односом према Русији“, објашњава Лопандић.
Он подсећа и на енергетски споразум Србије са САД, који се, између осталог односи и на диверсификацију снабдевања гасом и избегавања зависности од Русије.
„Дакле, то је тај комплет, који кад се све сабере, даје за резултат да има тог померања, али може исто да се каже да, с обзиром на вишегодишње лавирање београдске спољне политике, треба и још много више да се уради како би се западни државници, посебно европски, уверили да је Вучић заиста искрен у својој спољној политици која је подложна променама од данас до сутра“, подвлачи Лопандић.
Декларација није само декларативна
Да је самит у Дубровнику био не само декларативна подршка, тврди и немачки Дојче веле, који наводи како је „Украјина заинтересована за наоружање из Србије и БиХ“, те да су компаније из БиХ у задња три месеца извезле наоружања и опреме за више од 50 милиона евра, чиме је оборен рекорд. Оружје и муниција се у Србији и БиХ производе по совјетском стандарду, који је и даље доминантан у украјинској војсци и поред огромне западне помоћи, а граната за топове и метака за пушке у једном рату никада није довољно. Већ дуже се помиње како се индиректно, преко посредника из Србије муниција извози Украјини, што је чак у Београду поменуо и француски председник Емануел Макрон, иако српске власти то демантују.
И то би могао бити још један конкретан корак приближавања Западу, за шта проруска (или антиевропска) опозиција у Србији оптужује Вучића, па је тако ПОКС, на пример, оценио да је Вучић учешћем на самиту подршке Украјини у Дубровнику и „низом потеза претходних недеља и месеци“, Србија „трајно окренула леђа Русији“.
Будући да је политика власти у Србији нека врста баланса, може се оценити како је Вучић настојао да ублажи своју блискост са Западом у вези са подршком Украјини тврдећи да је инсистирао да се промене неки делови декларације. Ипак, и поред тога, декларација је оштра према Москви и одлучна у подршци Кијеву.
„Ово није прва декларација, и она из Тиране је била врло оштра. Те декларације се увек усвајају у неком консензусу, тако да се нешто ту измени, али то не мења много на општем утиску и декларације и политике која тренутно се води. Некад не можемо бити сигурни шта заиста наше власти планирају сутра и колико ће се дуго држати једног курса, јер је већ познато годинама да је у ствари основна политика власти нека врста жонглирања између разних актера и да је основна слабост те политике у томе што није успела да напредује у ономе што је наш стратешки циљ, а то је напредовање ка Европској унији, то је практично процес који је дуго блокиран“, каже Лопандић.
Жонглирање Вулином
Лопандић указује и да то „жонглирање“, као што је са једне стране осуђивање руске агресије, а са друге слање Вулина у Москву да прича како смо савезници, иако је потпуна бесмислица, ипак оставља утисак у европским земљама.
„И опет кажем много је мање важно шта неко прича од тога шта ради у том смислу, па сам сагласан са америчким амбасадором да Србија иде у правцу Запада“, каже Лопандић.
И Бранка Латиновић верује да је код декларације најважнија њена укупна интонација, кроз коју се истиче подршка територијалном интегритету Украјине, њено право да се брани, да поврати све територије…
„То је нешто што је опште доминантно и што не треба да изненади с обзиром да је Србија гласала за резолуције Генералне скупштине УН које су имале те снажне елементе, али такође и на самитима Европске политичке заједнице“, каже Латиновић и додаје како је не би изненадило и да је Вучићево учешће на самиту на крају мотивисано ширим договорима, у које би били укључени и интереси Русије да се делови декларације ублаже.
Потенцијално приближавање Србије Западу и отклон од Москве, Латиновић објашњава променом геополитичке ситуације.
„Свака спољна политика једне земље се прилагођава и одлучујући треба да буде наш интерес. Спољна политика има своје стубове, али се они редефинишу сходно актуелним геополитичким и безбедносним изазовима. То што имамо рат на европском тлу је нешто што захтева да се и Србија прилагоди с својим интересима, својим потребама и својим одбрамбеним интересима. И Србија сада очито долази до једног снажнијег преусмеравања или прилагођавања њене спољне политике и интереса у вези са снажнијим окретањем према Западу и то не треба да изненади“, каже Латиновић.
Она указује и на чињеницу да је други геополитички проблем, рат на Блиском истоку, такође врло близу Европе, те да је у геополитичком смислу врло повезан са Балканом.
„То ново безбедносно окружење тражи да се прилагодите томе“, каже Латиновић и додаје та то доводи до еластичнијег тумачења онога што су црвене линије у међусобним односима са страним државама.
Шта ће рећи Москва и колико ће коштати гас
Према њеном мишљењу, Москва би у том смислу толерисала садашњи став Србије, али остаје граница да не уђе у НАТО, односно да држи курс прокламоване неутралности, иако је, како додаје, упитно колико тај војно-неутрални статус може да се одржи у постојећој ситуацији, будући да је заснована на једној резолуцији Скупштине Србије, а није дефинисана Уставом или законом, нити има неку врсту међународне подршке.
Лопандић, са друге стране, верује да је Москви важна подршка Србије, ма колико она била танка, јер нема савезника у Европи.
Будући да у односима Москве и Београда остаје веома важно питање гасног споразума, на које би могло да утиче и српско скретање на Запад, Лопандић каже како није сасвим уверен да тренутно понашање наших власти нема неке везе са тактиком преговарања око цене гаса и обрнуто, дакле да и Руси на неки начин користе или злоупотребљавају ту тему.
„Али дугорочно и у целини посматрано, Србија се окреће другим партнерима и економски“, каже Лопандић и подсећа на пад увоза из Русије и настојања у вези са диверсификацијом снабдевања енергентима.
Латиновић наводи како је енергетика одувек била, а сада је постала посебно важан сегмент међународне политике и да утиче тако и на нашу спољну политику. Она каже да Русија у преговорима о гасу јесте у бољем положају, јер је гас њен, али да ни Србија није без аргумената, али ни доток руских енергената више не иде тако глатко и једноставно. Она верује да ће у гасни споразум бити плод компромиса у вези са ценом и да ће она на неки начин бити повлашћена.
„Сигурно да ће Русија водити рачуна и о одјеку у јавности и како би све то се протумачила јавност у Србији и шта за њу не би било добро“, каже Латиновић.
Извор: НИН
