Piše: Dubravka Lakić
S obzirom na društvenu i političku klimu u svetu već nekoliko godina, mi ne pozivamo da budete što individualniji da biste uspeli ili preživeli, već da obraćate pažnju na ljude oko sebe.
Na Kanskom festivalu su se ove godine Žan-Pjer i Lik Darden takmičili deveti put i to sa svojim 12. dugometražnim filmom u karijeri – „Mlade majke”, za koji su jednoglasnom odlukom žirija drugi put osvojili nagradu za najbolji scenario.
Za ove belgijske filmske autore, pripadnike elitnog kluba dvostrukih osvajača kanske „Zlatne palme” („Rozeta” 1999. i „Dete” 2005.) i drugih kanskih odličja (za scenario dva puta, za režiju i za najboljeg glumca), jedan od evropskih filozofa je svojevremeno rekao da oni svojim dokumentarnim metodom istrajno čine „kinematografiju otpora” globalističkom društvu, stvarajući filmove u kojima ne dominiraju nad stvarnošću, već bez nametanja nude stvari kakve jesu.
Filmom „Mlade majke” Dardenovi to ponovo potvrđuju, smestivši svoju priču o pet tinejdžerki u realnost skloništa za maloletne majke, oni istražuju i teme siromaštva, nedostatka ljubavi i borbe za prekidanje generacijskih ciklusa, a sve sa ciljem da prikažu krhku lepotu života i važnost ljudske povezanosti, suprotstavljajući se individualističkim i nasilničkim tendencijama u savremenom društvu.
O svemu tome braća Darden govore u ovom ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” vođenim i saznanjem da će njihov nagrađeni film „Mlade majke” gledati i srpska publika jer ga je za prikazivanje obezbedila distributerska kuća „MegaCom Film-MCF”.
Sve mora da izgleda tako stvarno u vašim filmovima, fascinira vaša istrajnost u naturalizmu, pa i u „Mladim majkama”?
Lik Darden: To je naš način rada, a ono što je takođe doprinelo tome u „Mladim majkama” jeste činjenica da smo film zapravo snimali u prirodnom okruženju, prirodnom ambijentu, odnosno u skloništu za maloletne majke. Jednom prilikom smo to sklonište posetili i razgovarali sa grupom tih mladih devojaka koje rađaju svoju decu i to nas je podstaklo na ideju za film. Drugi važan element je činjenica da ne koristimo nikakvo veštačko svetlo, držimo se prirodnog svetla i to doprinosi realnosti svake različite situacije u filmu.
Žan-Pjer Darden: Nismo „gradili” nikakvo svetlo. I koristim reč graditi, jer stvarate dijalog tako da ugradite nešto u scenariju i manje-više znate kako ćete snimati scenu, ali naša želja je da što manje moguće gradimo, da konstruišemo u našem filmu i zbog toga se stvara osećaj glatkoće bez ikakve strukture. I, naravno, imali smo nacrt za pet različitih putanja pet mladih žena i znali da ćemo ih ispreplesti, ali to smo uradili sa najvećim mogućim stepenom slobode, jer je bilo trenutaka kada su im se putevi ukrštali, ali to nije bilo namešteno. I kamera se kretala u skladu sa dražesnošću tih devojaka.
Kako ste se odlučili za ovih pet „uglova” posebne priče izbegavajući arhetipove?
Lik Darden: Kada smo ušli u to sklonište, u taj dom, prvi put, otkrili smo da su tu uprkos teškoćama i bolnim situacijama bile sve bebe i majke, vaspitačice, psiholog i menadžer, i da je bilo nešto lepo u tom zajedničkom životu koji su delili. Mogla se osetiti želja da se sačuva život i da se ove mlade devojke najbolje osposobe kako bi mogle da donesu najbolji mogući izbor za svoje bebe. To je postalo polazna tačka za našu priču o ovih pet mladih devojaka. Bili smo u kontaktu sa njima dok smo razvijali naše likove. I tako je naša priča sačinjena od delića svih stvarnih priča, ali i drugih izmišljenih likova koji su stvoreni. Ali jedna stvar je zajednička svim devojkama, a to je činjenica da dolaze iz veoma siromašne sredine, iz porodica koje su se raspale i tu je problem ponavljanja istih stavova i grešaka iz generacije u generaciju.
Jesu li devojke koje vidimo u filmu glumice i jesu li ovo prave bebe?
Lik Darden: Da, one su glumice i da ovo su prave bebe. Zasluge za uverljivost pripadaju tim mladim glumicama koje su pre snimanja provodile vreme u skloništu, živele sa tim mladim majkama i vaspitačicama i to je na njih ostavilo snažan emotivni utisak. Znate, držati bebu u naručju i doživljavate je kao svoju iako sami niste još rađali. Vežbali smo sa pet glumica pet nedelja, a onda smo poslednje nedelje zamenili lutke pravim bebama i rekli im: „Počećemo da snimamo bez obzira na to šta se desi. Znate svoj dijalog za određenu scenu, ali bebe imaju prioritet. Dakle, ako plaču, ako se pomeraju, ako izgube cuclu, u tom trenutku prvo se brinete o bebi, a zatim nastavljate sa onim što je planirano za scenu.” I to je, naravno, dodalo element realnosti, dokumentarni element sceni, jer je stvarna. To je zaista stvaran život. Nikada nismo želeli da zaustavimo scenu ili zamenimo bebu da bismo ubrzali. Svi smo zavisili od toga šta su bebe radile.
Žan-Pjer Darden: Nekako su i bebe osetile energiju koja je kružila na licu mesta i u najvećem broju slučajeva su bile baš kako treba. Naravno, morali smo da budemo pažljivi da im ne privučemo previše pažnje na kameru.
Da li mislite da bi jedna od tih stvarnih devojčica mogla da prekine generacijski ciklus ponavljanja grešaka zanemarivanja i zlostavljanja dece i porodičnih razdora?
Lik Darden: To je ono o čemu govorimo u ovoj priči, a verovatno i cilj koji najviše otelotvoruje pokušaj prekida ciklusa jeste upravo devojka koja odlučuje da da bebu hraniteljskoj porodici ili na usvajanje, jer je to njen pokušaj da prekine ciklus i omogući detetu bolju budućnost. Jer ako to ne učini, završiće kao njena baka i majka pre nje. Razmišljali smo o izlazu, o tome koji bi izbor bio pravi. I, naravno, dobro znamo da je stvarnost za svaku od njih mnogo složenija, ali fikcija je način da se stvarnosti daju mogućnosti.
Vi ste odlični istraživači svih važnih društvenih aspekata, ali koliko je danas važno razmišljati o tim malim, svakodnevnim stvarima koje nas tište, jer ponekad izgleda kao da ne obraćamo više pažnju na te socijalne aspekte društava pošto nam je pažnja zaokupljena „velikim svetskim događajima”?
Lik Darden: Zaista, postoji društveni aspekt koji je determinizovan i svi ljudi poput ovih u našem filmu dolaze iz nepovoljne sredine i uče da nema sramote u tome što su siromašni. Drugi problem od kojeg pate je nedostatak ljubavi i naklonosti, što su i sami doživeli kao deca. Ali film se više fokusira na prevazilaženje položaja žrtve i traženje odgovornosti, na učenju da se bude odgovoran za izbore koje napraviš. Naša premisa, naša početna tačka, bila je da s obzirom na društvenu i političku klimu koju svi udišemo u svetu već nekoliko godina (uspon populizma u mnogim zemljama, igra moći, nasilje koje je svuda prisutno, ratovi i sukobi, činjenica da je ono što je važno koliko lajkova imate na društvenim mrežama), mi ne pozivamo da budete što individualniji da biste uspeli ili preživeli, već da obraćate pažnju na ljude oko sebe.
Ovde smo samo želeli da kažemo da je ono što je važno obraćanje pažnje na ljudska bića oko sebe, na jednostavno očuvanje veoma krhke svakodnevne slatkoće i ljubaznosti, što je verovatno ta mirna luka koja nam je potrebna u životu. S tim ljudi mogu da se odupru, bore i izvuku iz svog strašnog haosa.
Izvor: Politika
