Pre nešto manje od sto godina, 8. decembra 1923-e, u Starom teatru u Lajpcigu praizveden je „Baal“, prva drama Bertolta Brehta: bio je to početak epohalne borbe, u kojoj je pozorište postalo oruđe koje treba da promeni svet.
Bez obzira što, sa današnje tačke gledišta, ishod ove borbe izgleda krajnje neizvestan, ispravnost i zamašnost Brehtove namere pokazuju se kao jedini način na koji pozorište može sačuvati svoj smisao i opravdanje.
A sve je, u Brehtovom slučaju, počelo razbarušeno, avangardno i literarno: no, premda junaka „Baala“ odlikuje „demonska moralnost“, a komad je inspirisan sudbinom pesnika Vijona i „izvesnog Jozefa K.“, već u uvodnoj „Himni velikog Baala“ autor demonstrira ono što će kasnije biti označeno kao „brehtovski song“ – proplamsaj kritičke misli koji menja karakter pozorišne iluzije. Nakon radikalne sumornosti „Bubnjeva u noći“, sledi prva ironično kritička sinteza u „Operi za tri groša“ (1928), gde se cinično slikanje „kriminalnog miljea“ bande prosjaka ubojito prožima sa epskom konkretnošću i izrugivanjem teatarskom i društvenom „hepiendu“. Prošavši potom kroz fazu socijalnih i didaktičkih komada („Badenski poučak“ i „Mera“), Breht je marksističku ideologiju upotrebio, ali se nije njom zaslepeo. Famozni pojmovi „distance“ i „očuđenja“ pokazuju se kao strategija za mnogo važniji poduhvat. Naime, patnja prezrenih i potlačenih kolektiva prevazilazi samodovoljnost saosećanja i postaje osnova za svojevrstan „pozorišni razgovor“, u kojem i glumac i gledalac stupaju na rizični teren – tamo gde se zabluda realnosti koriguje životnošću teatarske iluzije.
A onda dolazi razdoblje sinteze: od „Kavkaskog kruga kredom“, koji kroz egzibiciju forme (drama u drami) preispituje etiku samog gledaoca, preko „Galilejevog života“, čiji šekspirovski slomljen junak razgolićava faustovsku opsesiju moderne nauke, do verovatno jedinog remek-dela proteklog veka koje čuva snagu i aktuelnost i u ovom, našem: „Majka Hrabrost“, surova odiseja Ane Firling, žrtve koja živi i umire od sopstvene zablude – dakle, ikone svih ratova u kojima se i dalje ogleda ljudski rod. Verzija Sofoklove „Antigone“ koja sledi, nije samo svojevrsni epilog Brehtovog opusa, već i dokaz kobne aktuelnosti klasične tragedije u našoj današnjici.
Jedna od omiljenih Brehtovih (para) fraza glasi: „Ko sa đavolom želi da doručkuje, mora da ima dugačku kašiku“. Dužinu ove kašike Breht je iskušavao „doručkujući“ naspram svih đavola proteklog stoleća: nacizma i Volstrita, Gulaga i Hirošime. I, bez obzira šta je bilo „na stolu“ – surovost ili licemerje, strah ili pohlepa, ravnodušnost ili nepravda – njegova ljudska i pozorišna glad je ostajala neutoljena i beskompromisna. Može li današnje pozorište, fragmentarno i kaćipersko, samozaljubljeno i skrajnuto, u sebi pronaći barem iskru ove gladi, kao jedino zaveštanje čoveka koji je, kako sam kaže, „došao iz crnih šuma“?
Svetislav Jovanov
Izvor: Dnevnik
