Пише: Срђан Гарчевић, оснивач The Nutshell Times-а
Живот и смрт Фатона Хајризија, косовског Албанца који се самопрогласио за бившег члана ОВК и који је убио Николу Крсмановића, српског полицајца, и ранио другог официра у Лозници користећи немачке документе од свог брата, служе као упозоравајућа прича о томе како стална економска неразвијеност под приштинским властима подстиче старе изворе мржње и нестабилности.
Рођен 1985. године, управо када су тензије на Косову и Метохији почеле да расту, Хајризи је рано започео насилни занат који је његов планински регион Дреницу учинио озлоглашеним вековима. Већ као тинејџер, 2000. године, убио је руског војника, и то је био само почетак његове криминалне каријере која је укључивала убиства, покушаје убиства и пљачке. У својим ТикТоковима, тврдио је да је припадник ОВК и да је „служио својој земљи“ на северу Косова и Метохије, вероватно малтретирајући Србе који су се опирали поновљеним нападима приштинских власти. Ипак, у ироничном, али предвидљивом преокрету, осећао је да су га приштинске власти издале затварајући га у низ бедних затвора, који су му нудили мало у смислу будућности и из којих је могао само покушавати да побегне. Његов последњи покушај завршио се његовом смрћу у сукобу са српском полицијом у рушевинама петрохемијског постројења Вискоза код Лознице.
Дренички вековни занат насиља
Неразвијена и лоше повезана са остатком света, Дреница је једно од неколико места у Динарским планинама чија је кључна економска активност и извоз дуго времена био криминал.
Дренички занат насиља значајно је напредовао од раног 20. века, када је комбинован са политичким циљевима, било да је то албански иредентизам или фундаментализам исламске државе.
Откако је подручје ослобођено од Османског царства у Балканским ратовима, оружани напади локалних банди предвођених Аземом Бејтом учинили су то подручје забрањеном зоном за југословенске снаге све до 1924. године. Бејта је био први од многих дреницкýцх бандита који су схватили да ће њихов занат највише напредовати када се користи у политичком контексту. Придружио се албанском иредентизму јер је желео да то подручје постане део Албаније.
Током Другог светског рата, бројни становници Дренице придружили су се јединици СС Скандербег и борили се са силама Осовине против Срба. Лоајалисти Осовине, поново носећи идеју Велике Албаније, наставили су нападе против Партизана све до 1945. године када су коначно поражени. Док је СФРЈ улагала значајне ресурсе у развој Косова, због његове удаљености, становници Дренице нису толико профитирали и вратили су се својим вековним праксама деведесетих година.
Адем Јашари, чија је главна мотивација, према Тиму Џуди, била једноставно мржња према Србима, а не нека стварна идеологија, био је један од оснивача ОВК који је покренуо многе нападе на југословенске власти и убијен је у Преказу 1998. године. Успешнији Дреничанин је Хашим Тачи, вођа ОВК, који се сада суочава са суђењем за ратне злочине и често је оптужен за учешће у глобалном организованом криминалу.
Док би се могло надати да би присуство Дреничанина на врху самопроглашене владе у Приштини помогло локалном становништву да се одмакне од насиља и сиромаштва, догодило се супротно. Током врхунца Исламске државе, Косово и Метохија је дало највећи број регрута за ИСИС по глави становника, већином из Дренице. Друга, успешнија опција за младе мушкарце из Дренице била је придруживање организованом криминалу, што нажалост још увек доводи многе Албанце – како са Косова и Метохије, тако и из Албаније – на насловне стране европских и светских медија. Последња опција, коју је одабрао брат Фатона Хајризија, била је одлазак на рад у Немачку, Швајцарску, Велику Британију или Италију, што је довело до депопулације региона.
Без алтернатива?
Док би било лако моралисати против пута којим људи попут Хајризија иду, као економиста не могу а да то не видим као рационалну одлуку. Регион је био страшно неразвијен упркос великим улагањима Југославије у Косово и Метохију, што је највидљивије у структурама попут Националне библиотеке у Приштини и термоелектране у Обилићу. Сукоби током деведесетих и НАТО бомбардовање учинили су ситуацију још гором, и до времена када је Хајризи постао пунолетан, криминал и насиље вероватно су изгледали као најуноснија и најразумнија опција за младог човека.
Највећа трагедија је што се перспективе младих мушкараца из Дренице нису много промениле, не само од 2000-их, већ вероватно од 1920-их. Приштинске власти и земље које их подржавају нису успеле, а можда никада нису ни намеравале, да донесу економски просперитет региону. Иако је било улагања у инфраструктуру, мало је стварних индустрија које би запошљавале младе мушкарце и пружале им пут ка добром животу на Косову и Метохији. Ако се узме у обзир да су вештине потребне за организовани криминал – не само насиље, већ и логистика и одржавање криминалне мреже – све ређе и самим тим имају већу цену од организација попут ИСИС-а и сличних структура у све нестабилнијем свету, није чудо што то постаје привлачно људима из депресивних региона где су те вештине лако доступне кроз породичне и заједничке везе. Нажалост, једина друга индустрија која изгледа напредује на Косову и Метохији, као и у другим балканским друштвима, је индустрија подржана страном помоћи која интензивира локалне несугласице, што слично води радикализацији, али је дугорочно још мање погодна за развој и мање је отворена за младе мушкарце из руралних подручја.
Док је наивно мислити да би само запошљавање људи у фабрикама попут Вискозе у Лозници, где је Хајризи имао свој последњи сукоб са српском полицијом, спречило да постану криминалци и окончало све националне непријатељства, то би несумњиво пружило пут ка нормалнијем и просперитетнијем животу. Међутим, вође дреничких банди биле су довољно мудре да схвате да би напредак био њихов крај.
Као локални магнати који намеравају зауставити напредак у роману Исмаила Кадареа, Тролучног моста, они и даље блокирају било какве алтернативе да дођу до Дренице, увек на рачун живота младих људи, сада не само српских полицајаца већ и многих широм света.
Извор: Kosovo Online
