To da je Lekićev „Ruski konzul“ dobar primer pravog političkog trilera i to ne samo po domaćim nego i po međunarodnim standardima ne znači da iza njega ne stoji gromada jedne civilizacijske tragedije kojoj upravo svedočimo i koja po svojim razmerama daleko nadilazi žanrovske i profesionalne okvire bioskopa
Da se ne tiče srpske sudbine na Kosovu i Metohiji bio bi to svetski filmski događaj i ne bi ga mimoišao nijedan festivalski selektor. Videćemo kakva će mu biti sudbina. Ovako, ne sumnjam da će osvojiti srpsku i neke srodne publike svojim čistim i do bola jasnim filmskim jezikom kojim se iskazuje drama našeg postojanja. Iako je vodilja ove dramaturgije čista istina, više nego opipljiva stvarnost sa kojom se gotovo svakodnevno suočavamo na KiM, mi tim slikama svedočimo bez daha, kao da ih prvi put vidimo i čujemo, što samo svedoči da još nismo ni izbliza svesni dubine ponora u koji se zajedno sa ovim filmom survavamo. Ovaj prizor traje više od stoleća i upravo dostiže svoj vrhunac, a mi smo još zbunjeni, još se osvrćemo za nekim pregovorima i samitima kao da u pitanju nije biti ili ne biti – svih nas i našeg bića! Naše kuće i adrese. Naše glavne vertikale. Našeg postojanja u vekovima vekova. Ovaj film nije tu da nas zabavi, čak ni da nas opomene, nego da nas ošajdari i digne na noge, ukoliko u nama još iole snage ima.
Iako je vremenski upućen na sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka i donekle poštuje vremensko-prostorni kontekst jednog slabog i konfuznog štiva, „Ruski konzul“ Miroslava Lekića (scenaristi su još i Vladimir Tabašević i Igor Bojović, što valja podvući s obzirom na to da je posao pisanja morao biti obavljan „ab ovo“, što znači iz temelja, „od nule“ kaže sam Lekić, što se i jasno vidi) događa se u nemilosrdnom sada, stvara i održava ritam zapanjujućih deonica, u kojima se prožimaju strah i srdžba, neverica i surova realnost, svemoć laži i nemoć odbrane. Idealni okviri za „politički triler“ (junak protiv tajanstvene sile u kojoj se, pre ili kasnije, otkriva gola politička represija), koji je, kako nalaže divlja i bezobzirna arnautska tiranija smišljena i pokrenuta u svesti jugoslovenskog komunističkog Mabuzea, baš na samoj ivici horora, jer prisustvujemo scenama od kojih se diže kosa na glavi. Sada više nema sumnje da je u pitanju bio pakleni plan jedne bolesne srbofobije i njenih domaćih slugu; da je višegodišnju mafijašku hidru od koje je stvorena monstruozna kriptodržava za totalno uništenje i izgon svega srpskog iz jezgra njegove postojbine, gepolitički strasno postavljao i sistematski podsticao Josip Broz Tito, najveći (ne i jedini) krivac za „kosovski karakazan“, kako bi rekao Vuk Drašković, koji je svoj roman „Ruski konzul“ sastavio i na svijet izdao upravo u trenutku kad je zasmetao Brozovoj dubokoj i paralelnoj državi, koja ga je dobrano nadživela (1988).
O tom „ruskom konzulu“, istorijskoj ličnosti Ivanu Stepanoviču Jastrebovu (1839-1894), carskom diplomati u Prizrenu, Janjini i Skadru i generalnom konzulu u Solunu, velikom prijatelju i zaštitniku srpskog naroda, izvanrednom poznavaocu prilika, ljudi i stanovnika evropskog dela Otomanske Turske, antropogeografu i etnologu svetske klase, „čija dela danas predstavljaju izvor prvog reda za istoriju Kosova i Metohije, Makedonije i Albanije u drugoj polovini 19. veka“, gotovo ništa ne saznajemo ni u romanu ni u filmu i gledamo ga tu i tamo kao neku vrstu psihotične utvare. Kakva je bila stvarna uloga ove monumentalne ličnosti ni posle knjige ni posle filma ne saznajemo, osim da je u pitanju otkriće nekog misterioznog dejstva „babe Kristine“ i njenog mađijskog uticaja na nesreću srpskog naroda. Ovo žensko mitsko biće, međutim, na dramaturgiju i filmski doživljaj „Ruskog konzula“, nije imalo nikakvog uticaja zahvaljujući apotropejskom dejstvu odličnog scenarija, kojim je ucelinjen čvrst dramski narativ, plastični i verodostojni karakteri i slojevita radnja, sigurnoj režiji Miroslava Lekića, čija nas je muška ruka vodila jasnim kontinuitetom i briljantnoj montaži Petra Jakonića, odgovornog za ritam i nijanse jednog celovitog i ubedljivog filmskog dela (prema Vorkapićevom zakonu „dobrog nastavka“). Odmah se mora dodati doprinos gotovo celog „kastinga“: pre svega Nebojše Dugalića kao „Doktora“, zatim u svojoj poslednjoj ulozi Žarka Lauševića, koji se lavovski borio sa bolešću i svojom „nemogućom misijom“, Pauline Manov, Svetozara Cvetkovića i drugih, među kojima gotovo da nema nijedne slabe karike. Vredan doprinos dala je Aleksandra Kovač komponovanom i izabranom muzikom u sukcesiji stilova epohe.
Sva je sreća da se ova ekipa nije mnogo obazirala na roman „Ruski konzul“ koji joj je dodeljen možda i zbog „geopolitičkih realnosti“ koje plamte u blizini (na jednom mestu se kaže „Rusija će opet postati Rusija, a Kosovo će opet biti srpsko“), nego se latila ozbiljnijeg posla da od jedne smušene ekstenzije Draškovićevog „Noža“ odabere samo filmski vredne momente i onda prihvati ozbiljan umetnički izazov, jer povod, kosovski požar, koji preti da zapali ceo Balkan i ko zna šta sve još, zahteva najveću odgovornost.
„Politički triler“, žanr osnovan na stvarnim činjenicama, čije je su visoke standarde uspostavili Roman Polanski (Ghost Writer, 2010) i naročito klasik ovog žanra Kosta Gavras (najnovije što smo od njega videli bio je film Adults In the Room na Festu 2020), koji je umeo da se hrabro suprotstavi Evropskoj uniji u doba izolacije i pretnji Grčkoj. Sada ovom visokom društvu teži i „Ruski konzul“ čija je međunarodna sudbina neizvesna u zlim vremenima „političke korektnosti“, ali ne sumnjam da će naići na najbolju moguću recepciju kod kuće, gde je i najpotrebniji.
Božidar Zečević
Izvor: Novosti
