Пише: Драгослав Дедовић
Мада сам годину дана живео у Берлину, а пре и после тога недељама знао боравити у граду, носам успео да још једном посетим моју омиљену немачку културну институцију – Нову националну галерију. Пролазиле су године, деценије. До овог мајског викенда 2025. када сам напросто отишао тамо.
Шетао сам са сапутницом Обалом Макса Рајхпича – морнара који је свој пацифистички бунт платио главом јер га је царска војска 1917. осудила на смрт. Није дочекао свој 23. рођендан. Са Берлином је тако – вишак историје на сваком кораку.
Напокон видим зграду која ме и пре неколико деценија обрадовала својом модерном прозирношћу.
Галерија је грађена три године, све до 1968.Била је последње дело једног немачког градитељског генија који је 1938. избегао у Америку и тамо успешно градио своја здања. Звао се Лудвиг Мис ван дер Рое, а рођен је у Ахену, немачком граду који, опростиће ми Берлин, највише волим. Његове зграде су често само “кост и кожа” – челик и стакло. За Нову националну галерију историчари кажу да је можда и најбоље Ван дер Роеово дело. Његов градитељски тестамент.
Галерија је од 2015. реновирана више од пет година. Поново је отворена августа 2021. Зграда у мом сећању и ова у којој улазим потпуно су истоветне. То је знак да су рестауратори обавили добар посао, поштујући рукопис аутора.
Пошто је и само здање уметничко дело, средом и недељом се нуде обиласци зграде уз стручног водича.
Већ на улазу сам суочен са необичном чињеницом да су у Галерији тренутно – три изложбе. Изложба којом Галерија слави саму себе зове се „Оптерећење. Уметност између политике и друштва“. Све што је овде скупљено од уметности после Другог светског рата сортирано је дуж линија идеолошких и естетских ломова и подела те епохе. Хладноратовска раздртост света није био само коб уметности већ – о томе говори изложба – и њена шанса да пође неочекиваним путевима. Реализам или апстрактност? Свакодневница или поп? Феминизам, идентитет, екологија. Све је ту. Пошто је Берлин био централна тачка – подељени град подељеног света – суочавање онога што је настало са обе стране Зида крајње је занимљиво. Тако Пикасо и Ворхол постају комшије именима за које многи једва да су чули.
Поп и пропаганда
На пример, Ханс Тиха. Он је са шест година 1946, са својом породицом протеран из тадашње Чехословачке. Постао је доцније једини источнонемачки уметник поп-арта. Живео је у ратној рушевини у Источном Берлину. Тиха је постао и најтраженији источнонемачки графичар и илустратор књига, а и сам је писао за децу. Пратила га је Државна безбедност ДДР-а, озлоглашени Штази. У свом атељеу је, пре него што би изашао из њега, окретао слике према зиду наслањајући их рамовима једне на друге. Између рамова је стављао папириће. Када би улазио у атеље проверавао би да ли су папирићи на свом месту, да би знао да ли су припадници тајне службе видели нека његова платна која су могла да се схвате као критика комунистичке државе.
Привукло ме је његово платно које несумњиво доста дугује и дадаистичком пацифизму и поп-арту.
У мноштву радова једнако ме је заинтересовало велико име источнонемачке уметности. Харолд Мацкас заступљен је платном „Транспорт Шесторуке богиње”.
Нацисти и принудни радници демонтирају шесторуко камено божанство. То је једна од ретких уметничких порука која показује како делује тоталитарна идеологија када јој се на путу нађе нежељено културно или религиозно наслеђе. Мацкасова иронија му је донела признање али и невоље. „Сликар са склоностима циркуског кловна“ – тако је један берлински дневни лист недавно описао овог сликара.
Лотар Ланг, један од најзначајнијих историчара уметности и критичара у Демократској Републици Немачкој – ДДР-у – своједобно је записао: „Мацкесов сензуални реализам у својим најбољим делима нуди ‚славље за очи‘.“
На истој изложби се намерно као контрапункт форсирала и нефигуративна уметност као што је апстрактни експресионизам. Његов зачетник, Американац Барнет Њуман, заступљен је радом који је немогуће превидети.
Платно „Ко се боји црвеног, жутог и плавог IV” завршено је 1970. Те године је уметник умро. Али нешто од зрачења чисте боје са његовог платна, нешто магично у тим јарким геометријским плохама, држи поглед живих на себи и 55 година после Њуманове смрти.
Из Сједињених Држава стиже и рад који је потписала Ли Бонтеку – неки су критичари видели у њеном прављењу рељефа од делова индустријских мотора и машина провокативни покушај да прикаже извесне људске отворе. Признаћу, то ми није била прва асоцијација. Помислио сам на реп млазног авиона. Али људска машта је бескрајна, нарочито када се фројдовски разигра.
Изложба је обухватила видео-инсталације, објекте, платна изразите фигуративности и радикалне апстракције. Уметност која је потврђивала па и славила поредак у којем се затекла, као и она која му се интенционо или отворено противила.
Хајнрих Дрејк, један од водећих вајара покојне источнонемачке државе спадао је у ону врсту уметника који су потребни сваком режиму.
Излагао је као млад човек још за време нациста, пуну афирмацију стекао је у ДДР-у, да би умро у поново уједињеној земљи и граду 1994.
Марксов лик је свима који су одрасли у југословенском социјализму био од малих ногу познат, али је због учесталости његовог појављивања у јавном простору био углавном баналан. Ипак сам му пришао, да установим шта Дрејковог Маркса чини особеним. Можда је то изоштреност црта лица. Ту ми је пало на памет да ни један Марксов лик с којим сам био суочен у животу није показивао трагове среће или хумора. А знамо да је волео да прави децу и да се шали.
Са друге стране, најпознатије име америчког поп-арта Енди Ворхол поиграо се усред хладноратовске смртне озбиљности са симболом социјалистичког лагера – српом и чекићем.
Обрнувши ред речи – слика се зове Чекић и срп – Ворхол је одвојио ова два предмета иронично их ослобађајући њихове пренаглашене идеолошке симболичности.
Ворхол је направио целу серију оваквих графика после посете Италији, где је на зидовима видео графите са српом и чекићем – симболом тада јаке Комунистичке партије Италије. У Њујорку је у оближњој гвожђари купио чекић и срп. На дршци његовог српа задржао је ознаку америчког произвођача. Ворхолу је пошло за руком да уметнички американизује и главни симбол америчког хладноратовског такмаца. Настала је занимљива реинтерпретација.
Границом уметности
Тачно наспрам улаза у ову изложбу, у одвојеним одајама изложени су радови једног од највећих савремених немачких сликара, Герхарда Рихтера. Његова платна достижу широм света астрономске цене.
Хтео сам недавно да погледам његову изложбу у Диселдорфу, али тада је била толика гужва да сам морао одустати. Сада ми је Галерија надокнадила тај губитак.
На самом улазу је капитално дело „Атеље 1985″. Његова разиграност не оставља сумњу да је радост стварања у сржи овог триптиха високог 2,6 а широког шест метара,
Рихтер је у свом деценијском раду често посвећен питању граница уметности. Његов однос према историјској стварности, фактичности, нарочито се показује у његовом односу према фотографији. Приликом свог преласка из Источне у Западну Немачку почетком шездесетих већ је понео своје тежњу да бојом „преправи“ фотографије. Једна од техника је била премазивање лаком. Од 1986. почео је тако да обрађује своје фотографије. Ликовни критичари сматрају да се апстрактна ликовност и предметност ту сударају као мало где у његовом укупном делу.
Поред серије ових онеобичених фотографија проналазим и уметникове речи: “Фотографија скоро да нема стварност, она скоро да је у потпуности слика. А сликарство увек има стварност, боју можете додирнути, она има присутност; али она увек даје неку слику, свеједно, добру или лошу. Та теорија не доноси ништа. Снимио сам мале фотографије које сам замрљао бојама. Ту се нешто стекло од те проблематике, и добро је што је тако, боље од онога што бих о томе могао да кажем”.
Један од најпознатијих Рихтерових пројеката јесте „Birkenau“. Низ платана је настао на основу фотографског предлошка. Фотографије су тајно снимили сами логораши, а из злогласног логора Аушвиц-Биркенау прокријумчарила их је једна Пољакиња у пасти за зубе. Уметник је додавао слојеве боје преко тих потресних фотографија, чинећи их непрепознатљивим. Рихтер је тиме учинио две ствари – захваљујући свом статусу међународне уметничке звезде скренуо је пажњу на логорски ужас који је стојао иза фотографија. И доказао је да апстрактне слике, већ на основу историје свог настанка и на основу тешке меланхолије коју носе у себи, могу да постану потресни уметнички увиди у свет тог ужаса. Тиме је опет померио границе документарног и уметничког памћења.
Мада сам увек суздржан када су у питању уметници светског гласа, јер се не може сваки пут проценти шта је суштински допринело њиховом успеху, маркетиншка стратегија, спекулације на тржишту уметнина или помодни тренд, са једне стране, или чисти естетски магнетизам са друге – најчешће је то успешан микс ових елемената – Герхард Рихтер свакако спада у уметнике који су с правом на врху.
Његово дело је до те мере сугестивно да у холу морам да сачекам неко време, како бих се на неки начин и ментално оспособио за следећу визуелну авантуру.
Замисли мир
Јоко Оно, утицајна концептуална уметница и жена Џона Ленона, са којим се све до његове смрти јавно борила за мир у свету, представљена је у Националној Галерији изложбом под називом „Заједно сањати”.
Уметница је записала мисао која је дала оквир изложби: “Сан који човек сања сам јесте само сан. Сан који се сања заједно јесте стварност”.
Већ на улазу посетиоца чека „Mend Piece“ – још у шездесетим годинама прошлог века познати концепт „недовршене уметности“. Тек када публика седне за сто и почне да склапа делове разбијених керамичких предмета та уметност се остварује. Јоко Оно се позива на Кинцуги, традиционалну јапанску уметност оправљања разбијене грнчарије. Жилице које показују место лома, залепљене позлаћеним лаком, постају рукопис који прича целу причу о некадашњој разбијености предмета.
Јоко Оно је о томе написала: „Поправљати са мудрошћу / Поправљати са љубављу. / То ће у исто време поправити Земљу“.
Земљи је поправка свакако била потребна и пре 60 година, када је Јоко Оно представила своје дело у Лондону. Са жаљењем констатујем да је у међувремену квар узнапредовао.
На изложби се могу видети познате шаховске табле на којима су сва поља и све фигуре потпуно бели. Људи могу да седну и да одиграју партију без противништва. „Играј са поверењем” је назив концептуалног захвата из 1966. А упутство за играче гласи да играју толико дуго док више нису у стању да разликују своје и противничке фигуре.
Мене су највише заинтересовали оригинални огласи у Њујорк тајмсу и другим угледним новинама прошлог века.
На целим страницама су објављене речи: РАТ ЈЕ ЗАВРШЕН, а испод тога, ситним словима – ако ти то желиш. Била је то божићна честитка Џона и Јоко Ленон једне суботе, 21. децембра 1969.
На другим огласима из других деценија написано је на разним језицима света: „Замисли мир”.
Излазим из Нове националне галерије са мишљу да уметност и даље, аристотеловски речено, не говори толико о ономе што јесте, већ указује на то шта би могло да буде.
Извор: DW
