Пише: Драго Пилсел
Ријетко када се осјећају тако снажне вибрације као што смо имали прилику доживјети протекли викенд у Јасеновцу и Пакрацу.
Најприје у суботу, када смо у манастиру светог Јована Крститеља и на простору логора, изнад хумке с остатцима страдалника, молили јасеновачким новомученицима да нам измоле и посредују милост праштања и суживота, затим када је у мањем парку манастира посвећена биста, ја ћу слободно казати и нагласити “свете” Дијане Будисављевић, спаситељице тисуће угрожене козарачке и друге дјеце у доба терора усташа и НДХ (биста и, постеље на којем је стављена краћа али фундаментална Дијанина биографија на ћирилици и латиници нашег језика, на њемачком и на енглеском језику, су дар српске заједнице из њена родног града – Иннсбруцка) да би све то наше дружење кулминирало преважним чином посвећења саборног православног храма и службеног отварања владичанске библиотеке у Пакрацу.
Срце ми је пуно. Доживио сам снажну духовну обнову. Морам признати и да сам био више пута ганут до суза, али сврха ове колумне је да вас потакнем на размишљање и на једну дубинску екуменску интроспекцију.
Сваки долазак у Јасеновац, барем мени, представља прилику да уроним у молитву и у мистериј човјековог искупљења агонијом Криста спаситеља на крижу и док су га тукли и вријеђали прије тога. А то је тежак, понекад, мучан, али сваки пута чудесно ведар задатак јер осјећам снагу свједочанства и мученичке смрти свих жртава Јасеновца, без обзира на њихову вјеру или етничку припадност: подједнако сам потресен смрћу Срба, Рома, Жидова, Хрвата и других! Подједнако црпим снагу за живот и за овај мој рад из цјелокупне те њихове жртве.
Али ове године, релативно кратка и мени изненадна церемонија посвећења Дијанине бисте ми је дала прилику да схватим колики је енормни миротворни и екуменски потенцијал Јасеновца. Замислите само ово: православне монахиње у свом дворишту за дневно разматрање, али и као порука свим гостима и намјерницима, имају сада бисту велике хуманитарке, католкиње и Аустријанке.
Мени је овај чин феноменална ствар. Тако би иначе требали живјети: да се ми католици молимо српским мученицима и светитељима (ја се посебно сваку вечер прије спавања препоручујем светом Васиљу Острошком, али и светом Леополду Мандићу, а час прије него утонем у сан и нашој мати, светој мајци Лепавинској), да се православни моле католичким свецима, па, зашто да не, и Дијани Будисављевић коју смо, ако знамо што је добро, канонизирали у нашим срцима, елем, да се, пошто смо створени на слици и прилици Божјој те смо у Богу, како рече патријарх Порфирије, једно, да градимо заједничку духовну баштину. Дакле, екуменску!
Патријарх српски г. Порфирије је у недјељу предводио свету Литургију и чин посвећења обновљеног Саборног храма Свете Тројице у Пакрацу, катедралног храма Епархије пакрачко-славонске, који је скоро у потпуности био разорен у ратним збивањима од 1991. до 1995. године.
Обнова и посвећење храма, старог скоро 280 година, велика је радост и подршка Србима у Славонији, који су послије свих ратова и великих страдања, опстали на својој земљи под окриљем и старањем њихове Свете Цркве која је, и ово треба нагласити, дио једне и једине Кристове Цркве.
Патријарх је рекао да обновљени храм Свете Тројице у Пакрацу “свједочи да је Божја љубав јача од било каквог рата и разарања”. Наиме, да је ова светиња, рањена тијеком рата, с љубављу обновљена.
И оно што сам начео – патријарх је казао: “Сваки народ, без обзира на све различитости, у једном је исти, а то је да има заједничко место у којем се сабире и обраћа Богу. Данас смо благословени, јер поново имамо храм у Пакрацу”.
Додао је да се благослов Духа Светога спустио на овај храм који је, како је истакао, мучен, као и сваки други храм, јер “сваки храм се зида на моштима мученика”.
“Зато смо данас благословени, јер је ово храм који је био више него рањен, на срамоту свима нама, у рату међу браћом, на срамоту и пораз свакога од нас, јер у том рату нико није добитник, а свако ко има савести у својој души, хришћанске, еванђелске, засигурно јесте губитник. И овај храм сведочи о томе”, рекао је Порфирије.
У беседи је упутио молитвене жеље да се увијек, као данас, сабиремо у љубави, међусобном разумијевању и спремности да чујемо једни друге, и да долазимо увијек у Пакрац с молитвом, како бисмо славили Једнога Бога у Тројици – Коме је овај храм и посвећен.
Патријарх је истакао да храм у Пакрацу свједочи о распећу, али и о ускрснућу, та да иако је био више него рањен – храм свједочи о чињеници да је Бог Господар повијести и да је Љубав.
Срдачан сусрет са Србима из готово свих мјеста у Славонији у порти пакрачке Саборне цркве, Његовој Светости и присутним архијерејима, као и бројним гостима, посвједочио је снагу вјере народа ових крајева, који је вјековима подизао прекрасне православне храмове у селима и градовима гдје живи од 16. стољећа до данас.
Било је доиста свечано. Порфирију су заслуживали на Литургији архијереји из више помјесних Цркава: архиепископ антидонски Нектарије из Јерузалемске Патријаршије, митрополит димитријадски и алмирски Игнатије из Атенске архиепископије, архиепископ михаловско-кошицки Георгије из Православне цркве чешких и словачких земља, митрополити црногорско-приморски Јоаникије, њемачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије, будимљанско-никшићки Методије, епископи вашингтонски-њујоршки и источноамерички Иринеј, епископ домаћин пакрачко-славонски Јован, швицарски-талијански и малтешки Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, буеносаирешки и јужно-централноамерички и администратор епархије загребачко-љубљанске Кирило и липљански Доситеј, као и бројно свештеномонаштво, свештенство и ђаконство.
Поводом обновљења и посвећења Саборног храма Свете Тројице у Пакрацу, Епископ славонски Јован уручио је ордене и повеље Епархије славонске заслужним појединцима и институцијама. Овим признањима Епархија је изразила захвалност онима који су својим трудом, подршком и љубављу допринијели обнови светиње.
Међу одликованима су Патријарх српски Порфирије (и то новоуспостављеним орденом који носи име у част 318 очева Ницејског екуменског сабора), покојни доброчинитељ епархије, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, као и протојереј-ставрофор Ђорђе Теодоровић, парох пакрачки. Признања су добили и господин Виктор Николајевич Дјаченко, посмртно господин Милета Радојевић, господин Жарко Драгичевић, затим бискуп пожешки у мировини Антун Шкворчевић, некадашњи лондонски бискуп Ричард Чартес, генерал бригаде Рафаеле Јубини (који се са својим војницима истакао у очувању српских манастира на Косову и Метохији док је тамо службовао владика Јован Ћулибрк) и др Жарко Шпанићек.
У наставку, свечано је отворена библиотека Епархије Славонске у Владичанском двору – чувена библиотека рукописних и штампаних књига којој је знаменити Епископ Пакрачки Никанор (Грујић) дао име Епископска књижница у Пакрацу. Осим збирке рукописа, главну вриједност библиотеке чини друга у свијету збирка раних српских штампаних књига, уз велику збирку српских књига XVIII. вијека и збирку еуропске мисли све до наших дана.
Библиотека је била одузета и опљачкана од власти НДХ, потом су је задржале и додатно отуђиле социјалистичке власти, да би била дјеломично враћена Епархији половином осамдесетих година. Она је већим дјелом сачувана у посљедњем рату трезвеношћу хрватског часника Ивана Хитија (који је одбио наредбу да је уништи и који ју је заштитио), због чега је одликован од Светог Синода СПЦ-а, као и од хрватског предсједника Иве Јосиповића.
Подсјећам: Саборна црква Свете Тројице је највећи православни храм у Пакрацу и шире, смјештен уз сједиште – Владичански двор Епархије славонске Српске Православне Цркве. Грађена је између 1745. и 1768. године на темељима старије цркве, уз коју је 1747. подигнута капела Светог Трифуна.
Знатнија обнова је изведена 1898. године по пројекту Хермана Болeа, када је урађен и нови иконостас, дјело сликара Стеве Тодоровића. Тијеком Другог свјетског рата усташе су уништиле архиву и црквене књиге и документе, а непроцјењиве драгоцјености су опљачкали.
У посљедњем рату, крајем 1991. године, тешко је оштећен звоник и кров, а почетком 1992. године, Саборну цркву је минирала хрватска војска и тада су изгорјели иконостас и други црквено-умјетнички предмети. Уочи Божића 1996. године, миниран је, унутар храма, гроб пакрачког епископа Емилијана.
Обнова Саборне цркве Свете Тројице започела је 2003. године и њено уређење бит ће настављено мањим детаљима као што је довршење постављања неких расвјетних тијела.
Било је важно међу гостима видјети бившег предсједника Стјепана Месића, предсједника СДСС-а, Милорада Пуповца, и предсједника СНВ-а Бориса Милошевића, али и умировљеног пожешког бискупа (мог бившег професора Кристологије) монс. Антуна Шкворчевића, рекли смо, одликован том приликом, његова насљедника монс. фра Иве Мартиновића, гркокатоличког владику монс. Милана Стипића, реформираног бискупа монс. Јасмина Милића, браћу фрањевце и друге.
Када се на олтару догодила трансупстанцијација круха и вина у тијело и крв Исусову, католички су бискупи с главе скинули солидео (капицу која означава да су бискупи), наравно, као знак поштовања али и разумијевања да је еухаристија једна, било православна, било католичка, било гркокатоличка…, што често људи занемарују или не знају.
Још мало о екуменизму. За вријеме ручка, пожешки бискуп у миру, монс. Шкворчевић је надахнуто говорио о заједничкој бризи с владиком Јованом да се тај славонски крај обнови и да буде јасно како смо у Кристу Господину сви ми једно. То ће патријарх Порфирије посљедњим говором прије повратка у Београд нагласити тако што је рекао да није важно како се тко моли али је важно знати да се, заправо, “молимо на исти начин”, што значи да су разлике између православаца и католика незнатне и да не би требале бити разлогом раздвајања или стварања непријатељстава односно потицања кривих погледа на друге.
Надам се да сам вам донекле успио дочарати све оно што је испунило моје срце, а вјерујем и све људе око мене.
Цијели амбијент је био екуменски, сваки детаљ, сваки наш корак!
Осјетио сам помирљиви и братски тон, и све је било импресивно (како је свједочио монс. Шкворчевић) и топло.
Нашем “рок Владици Јовану” како је епископа Ћулибрка назвао гост из Грчке, епископ Волоса Игнатије, велико хвала на свему, његов напор није био мален. А он, 28. по реду владика славонски, с тек десетак свештеника и ђакона те малобројног народа, можда јесу мањина али, како рече ријечки надбискуп Мате Узинић, Господину нису важне бројке неко да будемо његови свједоци, градитељи мира и разумијевања.
Подржите владику Јована, подржите монахиње у Јасеновцу, учините нешто важно зе себе и за властиту душу: дођите овамо или, макар, лијепо говорите о оному што сам вам овом колумном исприповиједао.
Поздрављајући мноштво окупљено на Тргу светога Петра након мисе с обредом канонизације блажених Пиера Гиоргиа Фрасатија и Карла Ацутиса, Папа Лав се споменуо земаља погођених ратом те потакнуо владајуће да послушају “глас савјести”, јер “Бог подупире оне који се заузимају како би изишли из спирале мржње и кренули путем дијалога”.
Будимо ми такви људи, бирајмо дијалог и братство, бирајмо заједничку молитву.
Амен. Амин.
Извор: Аутограф.хр
