Пише: Драго Пилсел
Нека ме је туга обузела док сам у суботу (23. студеног) пратио пријенос литургије посвећења новог которског бискупа монс. фра Младена Вукшића одржане у катедрали св. Трипуна у Котору. Заредитељ је био, према жељи монс. Вукшића, загребачки надбискуп Дражен Кутлеша, а сузаредитељи сплитско-макарски надбискуп Зденко Крижић (у чију метрополију припада Которска бискупија) те барски надбискуп Рок Ђонлешај (који је до сада био управитељ бискупије).
Ту бискупију посебно волим, можда ми је она и најдража, а научио сам ју вољети јер сам познавао, пратио и силно поштивао можда најпознатијега тамошњега свећеника, дон Бранка Сбутегу (Котор, 8. травња 1952. – Котор, 27. травња 2006.), а био је аутор и суаутор значајних књижевних дјела, многих предобрих новинских текстова, 1990-их утјецајни припадник покрета за неовисност Црне Горе, хуманист и борац за мањинска права Хрвата Боке которске, жупник жупе светог Еустахија у Доброти, Хрват у чијем су се дому поштивале и католичка и православна духовност и литургија, а опет човјек свијета.
Након уводних обреда и литургије ријечи услиједила је литургија ређења. Булу папе Фрање о именовању монс. Младена Вукшића которским бискупом прочитао је апостолски нунциј у Босни и Херцеговини те Црној Гори Francis Assisi Chullikatt.
Навест ћу, кратко, што је рекао нови бискуп на крају славља: ”Захвалност је признање да је све дар”, казао је на почетку говора монс. Вукшић захваливши свима који моле за њега и с њим.
”Многи ће застати пред њезином маленошћу и малобројношћу вјерника”, рекао је которски бискуп говорећи о Которској бискупији. Закључио је да то не треба бити ”извор тјескобе и страха”. ”Добро примјећује папа Фрањо – није проблем у малобројности, него у безначајности у томе да се постане сол која нема више окус еванђеља и свјетло које више ништа не обасјава”, додао је бискуп Вукшић.
Рекао је да све што има јест дар. Много тога добио је ”по” и ”у” својој редовничкој (херцеговачкој фрањевачкој) Провинцији. ”Дар одгоја и формације, дар фрањевачке једноставности и љубав према Богу, дар близине човјеку… Посебно сам захвалан за дар братства и толике браће с којима сам корачао на путу редовништва, осјетио њихову близину те разумијевање и тако стекао један од највећих дарова – дар пријатељства”, казао је монс. Вукшић.
Истакнуо је да су га вјерници увијек подсјећали да ”дар службе није посао ни задатак, него предање – даривање властитог живота; служење без мане дању и ноћу, Богу и Божјем народу”.
Бискуп је назочним представницима других вјерских заједница (близу олтара је сједио митрополит црногорско-приморски Јоаникије) рекао да он и они имају заједничку задаћу – ”градити заједно просторе суживота и човјечности. Наши вјерници заслужују сву нашу позорност и труд те очекују да радимо заједно у уважавању и дијалогу за заједничко добро”, поручио је монс. Вукшић.
Све присутне и одсутне вјернике који су хтјели присуствовати бискупском ређењу, себе и своју нову службу повјерио је на крају говора заштити Блажене Дјевице Марије, св. Јосипа, св. Трипуна и ”осталих миљеника Божјих из (…) Бокељског затона”.
Кажем да ме је обузела туга јер сам почетком године тамо боравио (писао сам и о тому како сам користио прилику и да се помолим у ћелији светог Васиља Острошког, 14. сијечња 2024.), бискупијом прошао, осјетио терет празних жупа, а недавно схватио да није точна бројка којом се барата и у Цркви и у разним изворима о 10.000 католика Которске бискупије. Руку на срце, нема ту више од 5.000 душа па сам, гледајући монс. Вукшића, озбиљног и скромног, пожелио да то не буде посљедњи которски бискуп, онај који ће сахранити посљедње католике те бискупије.
Појаснимо бројке.
Према подацима МОНСТАТ-а, Управе за статистику Црне Горе, укупно се Хрватима у тој земљи изјаснило 5.150 житеља, али не живе сви на територију Которске бискупије. На пример у граду Бару, сједишту надбискупије, их живи 266, у Подгорици (исто је то Барска надбискупија) 622, итд. Елем, у четири деканата Которске бискупије (Котор, Будва, Херцег-Нови и Пераст-Тиват) односно у 26 жупа и три под жупе колико их има бискупија живи скоро 4.000 хрватских душа. Католика у тим жупама има више него Хрвата.
Погледајмо највећу концентрацију вјерника и Хрвата у бискупији, то је у опћини Тиват. Тамо живи 2.694 католика од чега 1.963 Хрвата.
Свугдје је тако: у Котору (опћини) је Хрвата 1.304, а католика 2.302, итд.
Идентитетски је Црна Гора сложена земља па ћемо сазнати да се у Тивту хрватским као материњим језиком служи тек 830 житеља, да их 721 говори ”српско-хрватски”, пак њих 36 ”хрватско-српски”, док преостали говоре албански, црногорски, српски, итд.
Укратко, тек половина католика Которске бискупије, од прилике, говори хрватски, што није највећи проблем него наталитет, врло низак, смртност, и одлазак људи.
Што то чека новог бискупа Младена? Боли глава колико га чека јер није баш Света Столица била блага према бискупији, није ни држава. У ратно доба је бискупију водио Павао Буторац: 5. 1. 1938. – 22. 11. 1950., када сели у Дубровник гдје је био администратор након оставке бискупа Царевића (убијен од партизана у Великом Трговишћу при крају рата и Фрањо Туђман је у гроб понио ту тајну). Затим чак 31. годину Которска је бискупија без ординарија јер администрира Грација Ивановић (1950-1981). Долази за бискупа, али кратко, Марко Перић (29. 4. 1981. – 5. 7. 1983.). Коначно се ствар уходава доласком Иве Гугића (22. 11. 1983. – 11. 3. 1996.). Иза њега ће доћи Илија Јањић (11. 3. 1996. – 28. 9. 2019.) и након тога опет неко вријеме остају без бискупа ординарија јер администрира барски надбискуп Рок Ђонлешај (28. 9. 2019. – 27. 4. 2021.). Затим је бискуп постао Иван Штироња (27. 4. 2021. – 31. 1. 2023.), заређен у Мостару због рестрикција у пандемији коронавируса, пак Штироња се није дуго задржао јер је пристао пријећи за истарског бискупа. Опет затим барски надбискуп управља (18. 3. 2023. – 23. 11. 2024.), све до суботњег постављења бискупа фра Младена Вукшића.
Пожелимо и ово монс. Младену, не само да не буде гробар бискупије, него да дуго живи и управља истом. У том послу га чека обнова запуштене културне баштине (о чему је још за Вјесник 1990. говорио дон Бранко Сбутега!).
Цитирајмо бискупа још једном. Каже, наиме, ријечима папе Фрање, да не треба очајавати јер има мало свећеника и вјерника лаика, о редовницима и редовницама да и не говоримо: ”Није проблем у малобројности, него у безначајности у томе да се постане сол која нема више окус еванђеља и свјетло које више ништа не обасјава”. Како то може монс. фра Младен Вукшић постати ”значајан”, а не пак ”тринаесто прасе” у ХБК?
Католичка Црква у Црној Гори и специфично Которска бискупија има посебан положај и однос: ем је најмања вјерска организација (премда је, да будемо прецизнији, најмања жидовска) на том територију, значи физички је најслабија, а, с друге стране, повијесно је најстарија. Можда је Хрватима она по броју дијаспора, али то није, ако гледамо укоријењеност у простор, точно, јер је Которска бискупија итекако домицилна. Ипак, вјерска је то организација која се из повијесних разлога осипа, и то драматично.
Можда је точно да су се тамошњи католици научили да буду малобројни и стијешњени, рубни, и да су научили то подносити, наиме, имају они некакве заштитне механизме који су само цивилизацијске нарави. Никада ти католици нису били креатори тензије, дапаче, они добро знају пут комуницирања с околином, зато је у Боки увијек био висок ступањ вјерске толеранције и цивилног суживота.
Хоће ли колеге из ХБК схватити да требају дати монс. фра Младену значајнију улогу него што су је до сада имали которски бискупи? Хоће ли пак монс. фра Младен искорачити у контраструји имајући у обзир да су многи у Црној Гори Хрвате у Боки сматрали ”туђинским елементом”? Какав ће, на примјер, бити дијалог которског бискупа и митрополите Јоаникија, само куртоазни или дубински?
Дакле, католици Которске бискупије нису у Црној Гори никакви странци. Некада је Дукља била католичка земља, па је продор Турака гурнуо католике и смањивао их је у приобална подручја. Имају тамошњи католици повијесни континуитет.
Которска бискупија, католичка бискупија са сједиштем у Котору у Боки которској, обухваћа Которски заљев и Будванско приморје. Постојала је вјеројатно већ у ранокршћанском раздобљу. Међу судионицима Другога ницејскога концила (787) спомиње се которски бискуп Иван, а на сплитској синоди (927/928) била је на попису суфраганских бискупија новоосноване Сплитске метрополије. Након тога бискупија је припадала различитим метрополијама: Дубровачкој, од краја XI. ст. накратко Барској па опет Дубровачкој, кроз дуго раздобље (1178–1828) Баријској бискупији у Италији, затим до 1930. Задарској и од 1969. Сплитској метрополији.
“То (да Которска бискупија припада Сплитској метрополији) је вјеројатно најсретније рјешење и због географске близине, повијесних разлога, народносне припадности већине вјерника Которске бискупије”, казао је међу иним за Глас Концила монс. Вукшић. “За очување хрватске културне и повијесне баштине нужан је допринос и црногорске државе као и хрватске државе, потпора медија и културних институција и организација из Хрватске. Сурадња и размјена између главних чувара и познаватеља тога богатства и баштине која се везује за то подручје пријеко је потребна”, додао је.
Бискупијско подручје било је најшире за владавине Немањића (1186–1371) јер је тада имала јурисдикцију над готово свим католицима у Србији; потом се сузило само на дио Боке, а у XVI. ст. поново се проширило на цијелу Боку те од 1828. на подручје све до Суторине надомак Бару. Од которских бискупа заслужни су за хрватску вјерско-културну баштину Фрањо Уцелини Тице (1895–1937) и Павао Буторац (1938–50).
За Домовинскога рата (1991–95) број католика у бискупији нагло се смањио; год. 2002. било их је око 10 000. Сада, како рекох, пола тога. И треба, зато, прихватити реалност: на веб страници бискупије још стоји да у њој живи 10 000 католика.
Ако их, ипак, нови бискуп не поведе, ако се буде понашао као да су осуђени на нестанак и да им помака не треба, ако не буде тражио помоћ од колега у метрополији, барем то, онда ћемо и даље говорити о малобројности једне бискупије која нестаје, али и о њеној безначајности. А не треба бити тако!
Може ли, коначно, фра Младен из Херцеговине постати монсињор Младен из Боке? Хоће ли се поистовјетити с механизмима те микрокултуре?
Нека се нови бискуп труди постати популаран и изван Боке и изван Црне Горе; нека постане опће мјесто за доброту, нека буде референција за многе судбине тако да се опет можемо препознати у ономе што говори једно црквено лице из Которске бискупије као што смо се знали и вољели препознати у ријечима дон Бранка Сбутеге.
Не мора се бојати нови бискуп да ће повриједити фрањевачку маленост/скромност, да ће испасти препотентан или глуп. Буде ли дирао жице оног универзалног што сви имамо то се неће догодити.
Колико желим да бискуп фра Младен постане храбар човјек, толико молим митрополита Јоаникија да му буде брат, спреман на врло важне компромисе.
Споменуо сам Тиват, не случајно. У Тивту прије Другог свјетског рата је било само неколико православних обитељи, а у XIX. стољећу није било нити једне. Зашто се морало 1991. године на радио програму свако јутро слушати поздрав: Добро јутро српска Боко, добро јутро српски Тивте?
Хоћу казати, вријеме претјеривања, не само националистичког већ и етно религијског мора остати иза нас. Не смијемо, опћенито говорим, допустити да с нама или с људима манипулирају особе које имају деструктивне мотиве и пориве.
Довољно сам за овај пут рекао. Нити сам гледао нити ћу икада гледати у СПЦ као конкурентну а још мање као непријатељску формацију. Она је за мене комплементарни дио мистичног Кристовог тијела. Тако би требало бити, и обратно, под увјетом, наравно, да нам је свима стало до вјере у Њега, Исуса – да вјере још имамо.
Ето, ја вјерујем у врлине монс. фра Младена, у то што га не плаши малобројност и у то што га занимају питања опстанка и значајности. Ја молим за те циљеве. И помоћи ћу колико год могу.
Извор: Аутограф.хр
