Пише: Драго Пилсел
Имамо ми Хрвати један силан проблем, а то је да већинска црква међу нама, Католичка Црква, то јест, њени бискупи (не сви, али већина свакако) не успијева схватити елементарне појмове вјере које заступа. Међу важним односно темељним појмова јест онај кршћанских мученика, па је тако мој бивши професор повијести на ријечкој богословији, а касније госпићко-сењских бискуп Миле Боговић, један од оних који су псовали папу Фрању (о чему сам раније писао), навалио да сагради цркву посвећену ”хрватским мученицима”. Замишљена је, наиме, као ”скупно мјесто свих хрватских страдања и муке хрватског народа до остварења своје државе и слободе”.
Откако имамо ту цркву, у рујну се тамо, у Удбини, слави миса задушница односно прославља се ”Дан хрватских мученика, дан молитве, захвалности и сјећања на све знане и незнане хрватске мученике који су кроз повијест положили животе за вјеру, домовину и народ”.
Не само због слабе теолошке образованости неких (над)бискупа, више због тога што се ради о жестоким националистима о којима је недавно своје рекао фра Иван Шарчевић (који је након дуго година рада на сада већ угашеној сарајевској фрањевачкој теологији, у Неџарићима, прешао на жупу коју босански фрањевци воде у Београду), у Удбини смо се наслушали и слушамо тешке идиотарије и антицивилизацијске испаде.
Постави фра Иван (новинару Младену Плешеу портала Телеграм) важно реторичко питање: ”Јесу ли у Хрватској промјене према већим правима и слободи чинили католици и црквењаци – а чини се да нису, него је то више учинила лијева грађанска струја. Потврђују то антиклерикалац Стјепан Радић, а поготово Хрватско прољеће, којем је самозвано пришао и југокомунистички генерал Туђман. Мислим да смо са Степинцем прилично забасали, а требало би код те важне повијесне особе хладно и трезвено све преиспитати. С много више деликатности и скромности, а не понашати се као да смо ми актери усташке државе, Степинчеви адлатуси или ужи савјетници или протагонисти комунистичкога пораћа.”
Кажем да (над)бискупи у Удбини ”лупају” и нису добри кршћани јер ми се чини да добро читам фра Ивана. Он рече и слиједеће: ”Није ово релативизирање. Што напримјер с четрдесетак католичких свећеника убијених јер су сурађивали с партизанима или су оптужени као симпатизери? Да не причамо о усташком смакнућу тројице православних српских епископа и близу двјесто православних свештеника?”
Прије него што ћу појаснити појам ”кршћански мученик” цитират ћу неке заиста неспорне лоше дијелове из проповиједи крчког бискупа Ивице Петањка на Удбини, у суботу 13. рујна 2025. Прошло је то његово ”лупање” испод радара и, ето, нека барем остане уочено то што је грозно рекао овдје на Аутографу.
”Крбава, Блеибург и Вуковар су три упоришне точке које су усмјеравале тијек хрватске повијести.” Дакле, не епопејска борба хрватских партизана, на примјер, особито она која је дефинирала тијек наше повијести на Сутјесци, већ тамо гдје су Хрвати, како уводно рече домаћи бискуп Марко Медо, умирали ”као путоказ за нашу садашњост и будућност”.
Ту је први велики проблем наших (над)бискупа: њима смрт партизана, хрватских партизана, ако смијем нагласити, није света и није вриједна поштовања! Толико је њихово слијепило велико да неће, ни под разно, никада споменути ове свећенике које се сјећа фра Иван Шарчевић.
Затим рече Петањак: ”Крбавском битком 1493. започело је осипање хрватског народа и вишестољетна борба за очување властитог идентитета, а то вишестољетно раздобље обиљежено је многобројним лутањима и тражењима различитих савезништава како бисмо се лакше одупрли понајприје отоманској најезди, а потом и другим непријатељима.
Та тумарања у којима смо тражили помоћ других, а и други су тражили нашу помоћ, довела су до другог трагичног догађаја познатог, рекао бих не толико у нашој повијести, него у нашој садашњости, а то је Блеибург и Крижни пут, који по свему судећи надвисује све трагедије нашег народа до сада.”
Да, добро сте прочитали: злочине усташа и, генерално речено, злочиначка политика усташа и НДХ, постају ”тумарања” јер, ето, Хрвате нису прихваћали када су тражили савезништво. Када су усташки кољачи из Јасеновца, на челу колоне која иде према Блеибургу, остали без подршке ”савезника” догодило се, каже Петањак, мучеништво Хрвата, највеће у повијести.
Ни на крај памети да овдје, као ни икада у мом одраслом животу кажем како партизани с Титом нису учинили масакр над пораженим снагама и цивилима који су их пратили. Проблем који ја детектирам јест невољкост да (над)бискупи осуде усташе и то дође слично као и темељита шутња хрватског епископата над злочинима, првенствено финанцијске природе (о корупцији је наиме ријеч), у редовима стожерне хрватске странке – ХДЗ. Неће хрватски бискуп осудити ”наше” никада, тако изгледа.
”У какву је односу Степинац био с усташама? Је ли због стварања хрватске државе прешућивао злочиначки карактер НДХ? Може ли се до жељеног циља, до стољећима сањане државе, доћи кроз етничко чишћење Срба и логоре?”, пита се фра Иван.
Видите што радим? Сучељавам мишљење једног фратра и теолога (да појасним и ово: вјеројатно међу бољима и плоднијима које имамо) с једним бискупом. Ова би се радња могла изводити готово сваког тједна јер сваки тједан проналазим гомиле глупости, националистичка претјеривања и некршћанске ставове које производи наш епископат.
Идемо даље с Петањеком и његовим испадима: ”Кад је ријеч о Другом свјетском рату и агресији над Хрватском деведесетих година прошлог стољећа, свима који упорно вежу Домовински рат с тзв. антифашизмом, једном заувијек треба рећи истину: једина повезница између та два рата је у томе да је непријатељ у Домовинском рату деведесетих хтио довршити оно што није успио до краја на Блеибургу и Крижном путу након преокрета 1945.”
Ово не тражи коментар. Заправо, сам Петањак даје тумачење: ”Но, будући да ‘ђавао никада не спава!’, каже народ, они који се још никако не мире да нисмо докрајчени ни на Крижном путу ни у Домовинском рату, упиру сада свим силама да под плаштем демокрације остваре свој паклени план.”
Зашто кажем да бискуп ”лупа”? Зато што овом земљом влада ХДЗ, странка најдража Цркви, па је јасно тко може остварити ”паклене планове” под ”плаштем демокрације”!
Петањак у Томпсоновим концертима на загребачком и сињском хиподрому види Бога на дјелу: ”Један радостан догађај дирнуо је у осиње гнијездо и савјести које већ осамдесет година лутају овом земљом и не налазе мира, јер се савјест не може смирити ни наћи спокоја све док се не сучели с истином и док је не призна. Те су се савјести престрашиле да би ово могао бити окидач па би неком могло пасти на памет да покрене питање поријекла имовине и свих могућих повластица из прошлог режима у којима та незаситна мањина још увијек ужива. Није лако изгубити незаслужене привилегије, још ако су задобивене преко туђих леђа и натопљене туђом крвљу. Треба их бранити под сваку цијену.”
У овој псеудоцрквеној тиради треба схватити сљедеће: комуњаре и југославенчине које нису докрајчиле Хрватску (или Хрвате) 1945., направиле су Тхомпсону концерте (?) јер, ваљда, страшно се боје да буду откривени у становима и кућама које су окупирали након Блеибурга.
Мука ми је од ових бедастоћа на рачун ”мученика” па цитирам, још једном, фра Ивана: ”Свакако није у духу црквеног заједништва, Цркве као Божјег народа, да појединци или уски круг људи одређује кога хоћемо за свеце. Изнова вриједи преиспитати: коју врсту светаца посебно штујемо, којима се радо молимо за заговор, а који су нам потребни само као борбена застава, да се покажемо, докажемо, супротставимо?”
Будући да Петањку и друштву око њега нису јасни катекизамски појмови, будући да су њима и усташе који су пали ”за крст часни и слободу златну” мученици, ја бих у овој колумни желио појаснити да су кршћански мученици (небитно ради ли се о Хрватима, Србима, Пољацима, Сиријцима, Египћанима или Нигеријцима) они који су изгубили живот (били су смакнути, а не умирали од леукемије у неком жупном стану) свједочећи за Криста и Криста самог.
Занимљиво је да је ријеч коју данас користимо за разговор о некоме тко је убијен због својих увјерења, мученик, основна грчка ријеч која се користи у Новом завјету, а која се преводи као ”свједок”.
Стога, када је Исус рекао ученицима ”бит ћете ми свједоци” (Дјела 1, 8), за њих је то било од великог значаја. Ипак, то не значи да ће сваки Исусов сљедбеник бити убијен због своје вјере.
Међу мученицима који су нама блиски (повијесно и територијално) или су били Хрвати само да споменем оне најпознатије.
Из великог броја мученика за вјеру и народну слободу тијеком повијести издвајам неколико најважнијих старокршћанских мученика који су дјеловали на данашњем хрватском простору ширећи кршћанство.
Свети Венанције, живио у 3. стољећу послије Криста, био бискуп у Дувну (Босна) и мисионарски радио у неретљанском крају и Панонији ширећи кршћанство, због чега је страдао мученичком смрћу. Године 641. тијело му је пренијето у Рим због несигурности насталој сеобом народа. Слави се 18. свибња.
Свети Еузебије, бискуп у Цибалама (данашњи Винковци), у 3. стољећу, страдао у прогонству кршћана за цара Валеријана, вјеројатно 258. године. Први је познати бискуп у тим крајевима. Његов култ одобрен је Ђаковачко-сријемској бискупији 1966. године. Посвећена му је, са св. Полионом, жупна црква у Винковцима. Слави се 29. свибња.
Свети Дује (Дујам), живио у 3. стољећу, солински бискуп и мученик. По легенди је подријетлом из Сирије. У Солину, тада главном граду римске Далмације, основао је црквену заједницу и зато мученички погубљен. Одрубљена му је глава по налогу градског управитеља Маурилија, након што је прије њега погубљено још четрдесет и пет кршћана. Тијело му је из Солина пренесено у Сплит, гдје се он до данас штује као заштитник града (7. свибња).
Свети Деметрије (Димитрије, Дмитар, Митар) осуђен и погубљен 304. године као ђакон сријемског бискупа и мученика Иренеја у Сирмију (данас Сријемска Митровица). Касније су његове реликвије пренијете у Солун гдје се почиње славити као велики светац којему су у част изграђене двије базилике – у Сирмију и Солуну. Његов култ особито се раширио међу православним Славенима, али га штују и Хрвати у Далмацији, Загребу, пожешком крају и Сријему (Сријемска Митровица добила је по њему име). Слави се 26. листопада.
Свети Иренеј Сријемски, бискуп у Сирмију, посјечен мачем и бачен у Саву 304. год. Био је водитељ црквене опћине у доба цара Диоклецијана када је у прогонима мученички страдао велики број кршћана. Подигнута му је базилика. Штује се код источних и западних кршћана. Слави се 26. коловоза.
Света Анастазија (Стошија, Стажија, Стажа, Стајка, Стана, Стоја, Наста), сријемска мученица у времену Диоклецијанова прогонства кршћана, погубљена 304. године. Покопана је у Сирмију, у 5. ст. пренијета у Цариград, а 804. у Задар, у цркви св. Петра, која се од тада назива црквом св. Стошије. Западни кршћани спомињу је се на сам Божић, источни 22. просинца, а у Задру и Сријему 15. сијечња.
Свети Мауро Поречки (Мавро, Мавар, Мавер), био је бискуп у Поречу и мученик у доба цара Диоклецијана. У 6. стољећу његови су остатци покопани у Еуфразијевој базилици у Поречу, а у 7. стољећу пренијети у Рим, потом у Генову, а 1936. год. поново у Пореч. Слави се 21. студенога.
Свети Полион, био лектор (читач текстова Св. писма) у Цибалама (данас Винковци), тада бискупском граду, у вријеме цара Диоклецијана. Због свог рада спаљен на ломачи 304. године, на обљетницу смрти св. Еузебија, цибалског бискупа и такођер мученика. У Ђаковачко-осијечкој и сријемској бискупији његов култ постоји од 1807. Слави се 29. свибња.
Свети Квирин Сисачки (Кирин), почетком ИВ. стољећа бискуп у Сисцији (данашњи Сисак). Римски намјесник у данашњем мађарском граду Сзомбатхелyу осудио га на смрт утапањем у ријеку тако да му је о врат објешен млински камен. Покопан у Сиску, али му је тијело у В. стољећу пренијето у Рим. Данас је заштитник Крчке бискупије, а слави се 4. липња и у Загребачкој надбискупији као насљедници Сисачке бискупије те у Ђаковачко-осијечкој и Сријемској бискупији.
У новије вријеме имамо светог фра Николу Тавелића, мучен 1391. и светог Марка Крижевчанина, погубљеног 1619. Блажени Алојзије Степинац (+1960), наглашавам, није мученик према дефиницији мучеништва. Мученице су, примјерице, редовнице које познајемо као Дринске мученице. Казат ћу нешто о њима јер их, нажалост, пречесто заборављамо. Убијене су од четника у зими 1941. код Горажда.
Дана 24. рујна 2011. одржана је у Сарајеву беатификација Дринских мученица у олимпијској дворани Зетра. Беатификацију је предводио папински изасланик и прочелник тадашње Конгрегације за проглашење светаца, кардинал Ангело Амато. У проповиједи је кардинал Амато истакнуо да је мучеништво петеро редовница Дружбе Кћери Божје љубави “трагична, али славна страница Цркве Католичке у племенитом народу Босне и Херцеговине”.
“Њихова побједа има значење мученика првих стољећа, када су погански идоли захтијевали невине жртве за наставак њиховог пролазног и несигурног постојања. Трагедија њиховог убојства се догодила за вријеме насилног цивилног рата 1941-1945. године”, рекао је кардинал те подсјетио како су убојице, ослијепљени протукатоличком мржњом и бесконачним егоизмом, починили покољ групе немоћних али неукротивих жена.
Рекох, појасних и да завршимо: усташе не могу бити кршћански мученици. Срамота је и цивилизацијски огромни пораз то не схваћати. Тко жели славити Макса Лубурића, на примјер, нека си оснује секту јер у Католичкој цркви то није допуштено, господине Петањак.
Извор: Аутограф.хр
