Пише: Леон Ћеванић
„Ноћас се моје чело жари,
Ноћас се моје вјеђе поте,
И моје мисли плам озари –
Умријет ћу ноћас од срамоте.“
Овакве би пригодно измијењене стихове своје славне пјесме вјеројатно завапио велики Тин Ујевић када би могао виђети на који начин и под којим симболима омладина у његовом Имотском, данас знатно другачијем но у доба његова школовања, исказује љубав према своме народу и домовини, и на тај се начин придружио „свакидашњој јадиковки“ свих оних који у хрватском друштву већ низ година настоје бити глас разума. Онима који су свјесни да традиција усташког покрета ни пјесмама ни покличима ни ођевним стилом нити иконографијом није, не може и не смије бити довођена у икакву позитивну везу с данашњом Републиком Хрватском. Доказао је Тин још једном исто тако и трајност своје улоге, бодлеровски речено, „проклетог пјесника“ који остаје несхваћен и неприлагођен у сваком режиму под којим живи. За физичког живота, најприје је у Аустро-Угарској био прогањан због правашких и југославенских ставова (те двије категорије тада нису биле опречне!), у Краљевини Југославији одбациван због противљења монархизму и елитизму, у НДХ маргинализиран и сведен на потплаћеног чиновника, а у социјалистичкој Југославији цензуриран јер је имао несрећу да баш у доба НДХ добије прво стално запослење, иако с усташким режимом уствари није имао никакве везе нити је о њему написао иједно, позитивно или негативно слово. На концу је, као становник пјесничког пантеона, и од сувремених хрватских власти дочекао осуду на заборав након што су оне најприје уклониле избор из његових ђела с пописа литературе за државну матуру, као тобоже претежак и неразумљив данашњим свршеним гимназијалцима, и на тај начин придонијеле срозавању његове личности међу тим истим неупућеним младим људима до разине у којој им његов споменик представља тек још једну бандеру за вјешање симбола који су у даном тренутку при руци.
Дакако, не треба уопће сумњати како би стварни Тин парадно кићење државним симболима чак и своје државе, а камо ли неке војне јединице, схватио једино као присиљавање да постане нешто што, по њему, један пјесник не смије бити. О томе најбоље свједоче анегдоте о анимозитету Ујевића спрам Крлеже, којем је приговарао због прихваћања улоге режимског писца и то у више различитих режима, називајући га „заставом свих боја“. Иако је Крлежа на ту прозивку цинички узвратио како је Тин онда „подрум свих вина“, овај се због тога није бунио, ионако мирно пристајући на улогу опијеног боема који схваћа да је у вину истина, а што се за политикантство баш никако не може рећи.
Тројан Гундулић – Дубровчанин који је штампао прву ћириличну књигу у Београду
У славу мира – слављење рата
Размишљајући о свеопћем политикантству, али и зазивању прошлости које га редовито окружују, потребно је уједно и запитати се која би точно требала бити поанта слављења Дана побједе, а особито баш на тај датум? Уствари, одговор је врло јасан – Даном побједе проглашен је датум краја рата, што значи да се њиме слави мир односно тренутак престанка убијања, разарања, пријетњи, мржње, стварних и умних зидова, а самим тиме и престанак примата ратничке иконографије у свакодневици цивила. Нажалост, околности слављења хрватског Дана побједе редовито се, мимо службене прославе с државним и војним врхом, на различитим алтернативним локацијама преметну из слављења краја рата, па чак и из слављења војних успјеха који су до њега довели, у слављење рата као таквог. Разлози за то сложени су и дубоко психолошки, а почивају добрим дијелом у опћем разочарању друштвеним приликама које су услиједиле недуго по окончању рата у Хрватској. Као резултат тога процеса дошло је, између осталог, и до енормне популарности Томпсона као извођача који је заузео тржишну нишу одрживу искључиво онолико колико опстане овакав наратив, за разлику од, примјерице, осјетно мање славног Мате Булића, успркос томе што му је опус у великој мјери домољубан и пригодан за прославе Дана побједе. О мимо рата оствареним глазбеницима попут Јуре Стублића, Давора Гопца или Акија Рахимовског који су једноставно одбили у миру изводити ратни дио свог опуса не треба ни говорити. Томпсон тако, чак и неовисно о томе што он приватно осјећа, остаје корифеј криво насађеног доживљавања краја рата и таквим мора остати до краја своје каријере, јер да би он ђеловао као профитабилан пројект мора бити рата, макар и у људским главама.
Иронично је што се притом ипак мора закључити како сам Томпсон на концерту у Имотском није био инцидентан, што је донекле и очекивано с обзиром на то да је била ријеч о својеврсном повратничком концерту након двије године избивања због приватних проблема, због чега му с чисто људске стране треба честитати на снази да поновно изиђе пред публику. Стварни инциденти, укључујући и огртање споменика Тина Ујевића заставом ХОС-а и фотографирање уз његов споменик у мајицама с цитатима из усташких пјесама, као и масовног пјевања истих таквих пјесама, збили су се још прије самог концерта, на искључиву иницијативу његове публике која се почела окупљати по граду. На тај начин отвара се и најстрашнији дио актуалне имотске приче, онај који је видљив већ из првог погледа на покретаче тих инцидената. Наиме, ту се није радило о некадашњим припадницима ХОС-а нити било које друге хрватске ратне постројбе, па чак нити људима чија су ђетињства обиљежена ратним траумама. Ријеч је била о људима рођеним отприлике десет година након Олује, људима очито премладим да би схваћали колико је лијепо живјети у миру.
Држава незнања
Будући да, и уз овакве инциденте, мора остати јасно како Република Хрватска није усташка држава и како велика већина Хрвата нису усташе, баш као и да готово нитко од ових младих људи не би могао подржавати одредбе које је доносио усташки режим, постаје јасно како се налазимо пред проблемом који је дугорочно једнако велик као што би био и онај да је држава у којој живимо уистину усташка – Република Хрватска је држава незнања. Незнања које се генерира, потиче и његује, не само у односу према националној повијести него и према сваком другом подручју. Једино у друштву дубоко прожетом незнањем могуће је у фолклор национализма и усташофилства уграђивати једног панслависта и грађанина свијета Тина Ујевића. Једино у друштву дубоко прожетом незнањем могуће је узвикивати пароле о Богу и Хрватима пред спомеником једном Тину Ујевићу који је насупрот империјализмом и национализмом загађеним кршћанством био склонији универзалистичком и индивидуалистичком будизму.
Извор: П-Портал
