Kолико год да је било јасно како је Немања Видић најбоље рјешење за српски фудбал, исто је тако убрзо постало јасно да од тога неће бити ништа. Но ипак, говорили смо у себи, нема везе, није страшно да изгуби од некаквог лијевог министра, то и није пораз, јер напросто нису иста категорија. Ни фудбалска, а поготово не људска. А онда су отишли да из заслужене мировине извуку не некаквог лијевог министра, већ најславније лијево крило. Туга се неколико дана вукла по нашим душама и српским медијима
Видић и ЏајићПише: Владика Григорије
Kада сам био мали, као и сва дјеца мог узраста, хтио-нехтио, слушао сам приче о фудбалском велемајстору Драгану Џајићу. Данас такве приче ђеца слушају о Месију или Роналду. Kако сам одрастао, сазнавао сам да постоје и други велемајстори фудбала, као и да је сваки од њих по нечему посебан. Године 1974, док је трајало Свјетско првенство у Њемачкој, већ сам био у стању да разазнајем многе добре играче на фудбалској сцени и разумијем зашто су велики. Једном сам, можда чак и два пута, када ми све то у вези са фудбалом већ није било толико важно, имао част да будем у друштву Драгана Џајића. Једноставан и, усудио бих се рећи, сасвим безазлен човјек. Дуго смо сједели и разговарали о фудбалу. Он, легендарни Душан Бајевић, Принц са Неретве, и ја, у једном београдском ресторану. Веома пријатно вече.
А онда се, убрзо након тога, пред свима нама одиграла она тужна сцена. Гледао сам како двојица полицајаца воде мога идола из ђетињства, са лисицама на рукама, у некој жутој кожној јакни. Сигуран сам да нема никога из моје генерације коме због тог призора није припала мука. Сјећам се, мислио сам тада, ако је већ тако морало бити, нисмо макар сви то морали гледати.
Немању Видића гледао сам, чини ми се, против Милана и, вјеровали или не, захваљујући пријатељима, том приликом сам сједео поред једног дивног старца чије име данас носи стадион Црвене Звезде. О њему сам највише слушао од мог духовног оца Владике Атанасија који је увијек говорио да Рајко Митић није био само велики фудбалер, већ и велики карактер. Тада, док сам по први пут гледао младог стаменог центархалфа у Црвеној Звезди, макар пет пута сам од Рајка Митића чуо како нас Вида држи у утакмици, како држи цијелу одбрану. Kасније сам, стицајем срећних околности, неколико пута у животу сретао Видића и разговарао са тим младим човјеком. Немања ми је заувијек остао асоцијација на Рајка Митића, и то не само због фудбала, већ много више због оне Атанасијеве ријечи – карактер.
Kарактерни човек
Ових дана пратио сам, као и многи други, како се тај карактерни лик кандидовао за важну функцију у српском фудбалу. Немам никакве сумње да су ову вијест сви који воле фудбал и Србију дочекали са радошћу. Међутим, већ смо се неко вријеме навикли на то да се радосне вијести лако претворе у горка разочарања. Тако је било и сада. Јер, колико год да је било јасно како је Немања Видић најбоље рјешење за српски фудбал, исто је тако убрзо постало јасно да од тога неће бити ништа. Но ипак, говорили смо у себи, нема везе, није страшно да изгуби од некаквог лијевог министара, то и није пораз, јер напросто нису иста категорија. Ни фудбалска, а поготово не људска.
А онда су опет успјели да нас изненаде. Отишли су да из заслужене мировине извуку не некаквог лијевог министра, већ најславније лијево крило. Kад је објављена вијест, све је постало јасно. И још тужније него што смо могли замислити. Туга се неколико дана вукла по нашим душама и српским медијима. А онда је Немања Видић повукао своју кандидатуру. Неки људи су почели да се љуте на њега, јавно. Ја нисам. Напротив, захвалан сам му. Јер ко истински воли фудбал, зна да су највећи фудбалери такви због карактера. А Немања га је и сада, као некада на терену, овим показао.
Синоћ ми је опет неко анализирао читаву причу, говорећи ружно и о Џајићу, и о Видићу. Рекао сам му: Замисли то као једну чисто фудбалску слику, као слику из игре. Видић је, као изванредан и вероватно наш најбољи командант одбране икада, одиграо прекид на вријеме. Видио је да је опасан и брзи нападач, најбоље лијево крило икада, преуморан и да се лако пеца у офсајд замке, да је у недозвољеној позицији.
Ова несрећна утакмица, чији главни актери нису Драган Џајић и Немања Видић, најмање има везе са фудбалом. Њу што прије треба заборавити и кренути даље. Поново, не због њих двојице, већ због нас и знате већ кога.
Извор: vreme.com
