Пише: Татјана Лазаревић
Ни мањег манастира у забити, нит’ веће среће и љубави.
Нит’ мањег братства, нит’ већег пољопривредног и сточарског газдинства.
Нит’ мање светиње, нит’ веће обичности.
Отишла сам да оставим ситницу, а понела магични плашт благодати, у чијем је скуту стао свет у малом. Галерија ликова, људи и животиња и даље ми је пред очима.
„Обично чудо Божије“, тако је својевремено свој дом описао отац Христофор. „Да: мали, скромни манастир негде у шумама и брдима Косовског Поморавља је чудо Божије.“
Манастир Драганац налази се на благом узвишењу изнад истоименог села, недалеко од Гњилана. Издвојен од главних путева, окружен брдима и шумом, носи у себи посебан мир који се не намеће – већ прима.
Посвећен је Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу. Према предању, на овом месту постојала је средњовековна светиња још у доба Немањића, док је данашњи манастир обновљен почетком 20. века, на темељима старије цркве. Данашња црква подигнута је 1900. године. Током деценија, Драганац је више пута пострадавао и био обнављан, нарочито после Другог светског рата и током последњих сукоба на Косову.
Ипак, један је од ретких српских манастира који није рушен, а иконе светаца, Христа и Мајке Божје сачувале су препознатљиве одлике Дебарске школе: округласте форме, топлину израза и снажан, ведар колорит.
Данас је то једини активни мушки манастир у Косовском Поморављу и има изузетно важну улогу у опстанку српског народа у овом делу Косова. Осим духовног живота, манастир је место окупљања, помоћи и подршке Србима из околних села.
Посебно је познат по послушањима – верници, нарочито млади, долазе да помогну братији у кухињи, на имању и око гостопримства. Драганац је и важно ходочасничко место, које током целе године посећују људи из Србије, региона и дијаспоре.
За многе који дођу, Драганац није само манастир, већ место повратка, тишине, унутрашњег мира, али и радости. И зато се у њега враћају.
Уочи Божића, у њему сам затекла Марину из Салцбурга, Марију и Милицу из Београда, Николу из Лепине, Ненада из Партеша, Радуну из Шилова, Миодрага из Горњег Милановца. Сви су на послушању. Сви сведоче исто: радост, пожртвовање и љубав.
„Који год Србин да крочи на Косово, не врати се кући исти“
Марија Савић, тридесетдвогодишња српска одбојкашица, већ две деценије игра за српске и иностране прволигашке клубове.
Исправља ме када прилив младих, образованих и васпитаних људи из великих градова у српске манастире коментаришем речју „невероватно“.
„Слава Богу“, каже.
Стабилна и прецизна, какве спортисткиње и јесу, изговара: „Ми када смо дошле на Косово први пут, пронашле смо дом и мир.“ Живот у Београду – „брзина и лудило“ – не пуни њихове батерије.
„Та љубав и та топлина и та благодат, те батерије које ми напунимо овде, ништа не може да замени.“
Марија љубав према Косову види и као позив, као откривање Христа. Некоме се та љубав усади кроз породицу, неко Христа пронађе сам, али: „То када се пронађе једном, то је заувек.“
Свесне су да не пружају уобичајену слику младих у Београду.
„Ми у Београду доживимо толико коментара, разних, да више и не реагујемо на то. Ја разумем одакле то долази.“
„Ја мислим да сваки Србин, и ако није у вери, али због историје, мора да дође овде. Јер ко год да крочи овде – не врати се исти“, сведочи.
„Тамо се не иде“ – не, јер тамо су светиње
„Зашто да не?“ – овим речима ме је поново разоружала Марина Ђорђевић (31), када сам је питала откуд она из Салцбурга у Драганцу.
Рођена у Аустрији, српски говори готово без акцента. Данас се на томе захваљује родитељима, који су инсистирали да се у кући, иако ван отаџбине, говори искључиво матерњим језиком.
Милог лица, ова девојка ради као менаџерка за односе с јавношћу у динамичном аустријском мотоспорту, а свет у малом открила је у Драганцу.
„Мислим да се овде окупљају људи из целог света, свих струка. Ми смо првенствено хришћани и онда није битно да ли радиш у маркетингу, да ли си спортиста, глумац, радиш на пијаци – шта год.“
На Косово ју је први пут довео стриц, којег сам такође затекла у Драганцу. Његов рођендан прославили смо заједно у манастирској гостионици, уз брзопотезне миришљаве и укусне посне колаче и по које пећко пиво.
„Вукло ме је већ дуже време и, заправо, још увек сам била далеко од ове тематике… Косово је било нешто неопипљиво – тамо се не иде“, наводи.
Али: „Онда размишљам – толико светиња, толико историје, хајде да видимо и то. Јер ја сам пропутовала цео свет, а овде нисам била.“
Од „неопипљивог Косова“ до конкретне помоћи у манастирској кухињи и на имању, Марина је за само неколико месеци прешла пут.
„Ја мислим да ја ништа нисам одлучила, то се само тако наместило. Мени је овде веома пријатно. Мислим да нам је свима овде много лепо и зато често долазим.“
Април у Призрену
Најмлађа међу њима, Београђанка Милица Лукић, једина има косовске корене – по мајци, Призренки.
Прича колико је емотивно било када је прошлог пролећа са мајком први пут посетила њен царски град. Док говори, осмех јој не силази са лица.
„Оног момента када сам прошла кроз капију, схватила сам да је то моје уточиште.“
Дошла је још једном да то потврди, па још једном.
„Мајка је из Призрена, косовска девојка. Корени су одатле и увек нас је нешто вукло, али док нисмо одрасли – нисмо знали. И баш у априлу, први пут са мајком на Косову, у Призрену, било је јако емотивно. Тада сам схватила која је ово јачина, која је ово небеска сила.“
Мајка је препоносна на Милицу, као и на сина који је тренутно у Америци.
„Брат је, нажалост, тренутно у Америци, али он све то осећа – сву благодат коју му шаљемо одавде.“
Свесни су свих страдања српског народа на Косову. Мајчина породица је силом напустила Косово 1999. године.
„Сви су избегли куда су могли. Неколико рођака је и на Кошарама, тада је у породици било тешких, тешких страдања, па ето данас – колико можемо, ту смо.“
Иако Милица и даље живи живот своје генерације, изласке и град, одабрала је другачији пут.
„Породица се забринула, питала шта се десило. Било је коментара – ‘шта манастирите толико’. Покушала сам мало да објасним, али сам схватила да не треба форсирати. Људи ће сами доћи када им се отвори.“
Родитељска подршка јој је кључна.
„Мени је битно да имам подршку оца и мајке и да је њима пуно срце што долазим овде и помажем.“
Данас ове девојке више не чекају ходочасничке групе. Долазе саме.
„Први пут је било да пробијемо лед, да научимо пут, да видимо како ћемо да се снађемо, па таблице, сад све то што ми заправо слушамо у Београду, али на крају кад смо први пут пробиле лед – сад смо стално у акцији и онда гледамо, распоређујемо туре, да ли ћемо на Кончуљ, па прво Драганац, или прво код оца Данила у Бањску. Ево после Божића одлазимо кући да оперемо ствари на један дан и онда идемо у Бањску код оца Данила.“
Свој дуго чекани двонедељни годишњи одмор провела је искључиво на послушањима.
„Видели смо колико нам је овде лепо и колико нас више не интересују путовања по Европи или далеким дестинацијама.“
У фирми – чуђење – „шта ова Милица ради…“ Ради за швајцарску компанију у Београду, уз разумевање директорке.
„Сва срећа, директорка маркетинга је Црногорка и јако је у вери и ја и она се потпуно разумемо, па ја њој доносим тамјан из Драганца стално, па кандило из Дечана, тако да је она неко ко ме разуме, ко размишља исто као и ја, а свима осталима је то онако бизарно све време“, говори, док јој осмех не силази са лица.
Поручује да се ходочашћа не схватају као туристички пут. „Не иде се ради слике, већ ради разумевања.“
Примећује да се свест буди и да све више група ходочасника посећује манастире на Косову.
„Волела бих само да то иде правилнијим смером, да се не схвата само као туристичка дестинација, и да буде даље од пуког качења фотографија“.
Породица која стасава у манастиру
Ненад Стојковић из Партеша годинама са супругом помаже у манастиру. Каже да није изненађен када види ове девојке које раме уз раме раде са његовом супругом и куварицом Радуном.
„Чим неко остане дуже од два дана на послушању – све је јасно“, прича док и он помаже у припреми пуњених паприка.
Седму годину је са супругом, редовно на раду у манастиру, а помагао је и раније. Четири дана недељно помажу братији око газдинства, одржавања и дочека гостију.
„За мене и моју породицу, Драганац је други дом“, недвосмислено каже.
„Овде су ми деца одрасла. Ћерка Теодора је овде упознала вереника. Син је прва година Призренске богословије и спрема се за свештенички позив. Најмлађи се спрема за музичку академију у Нишу или Бечу. Када заврши, жели да се врати овде.“
Срби у Косовском Поморављу, каже, живе „како се мора“. „Млади одлазе чим заврше школу. Највише на запад или у Београд.“
Помоћ Канцеларије за Косово и Метохију, у запошљавању локалних Срба и јачању манастирске економије, издвајају и братија и породица Стојковић. Са великом љубављу говоре и о епископу новобрдском и викару српског патријарха – Илариону, некадашњем игуману манастира који је наставио да помаже.
Да се врате
Никола Илић (39), ликовни графички уметник, запослен у Дому културе у Грачаници, рођени је Косовац. Живи у Лепини код Липљана. У Драганац долази већ десет година.
Шкрт на речима, мирног лица, опрезан, али узбуркану душу одаје тоналитет гласа. Такви су Срби често јужно од Ибра
Показује ми фајл са радовима: манастири на Косову у техници линореза. Због захтевности процеса, мало је оваквих уметника, а сасвим сигурно на Косову.
Бави се и апстрактним сликарством, а почео је и фрескописање. Тренутно помаже у осликавању цркве Светих Козме и Дамјана у Угљевику, док је линорез те цркве у изради.
Поносан је на Високе Дечане, Драганац и своју прву изложбу коју планира.
До тада поручује: „Срце манастира је да се врати поново.“
Руке које хране манастир
Прошла времена се не враћају. Али када су она добре успомене, лакше је ићи даље – чак и са свом тежином живота Срба у Поморављу.
Седамдесетогодишња Радуна Јурашевић из Шилова већ годинама кува у манастиру. Припрема посна јела, најчешће сарме и пуњене паприке и дочекује вернике из Албаније, Северне Македоније, Црне Горе и градова Србије.
Тридесет година радила је у хотелу. Данас кува са посебном радошћу.
„Монаси су најбољи људи. Када виде да ми је тешко, одмах ускоче да помогну.“
Највише јој помажу млади. Без њих, каже, не би могла.
Радуна је и мајка свештеника, а рано је остала удовица. Ипак, у Драганцу је пронашла нови дом и снагу да свакодневно служи другима.
Обичност у којој стану чуда
Нисам писала о оцу Христофору, о игуману Јустину, о оцима Лазару, Јоакиму, Јакову и искушенику Веску. О магарцу Гонзалесу. Понију Шишку. Псићу Муњи, мачкама, кравама, теладима, козама.
Нисам писала о томе како сам у овом манастиру само ноћ касније доживела стварни дежа ву, у односу на сцену из Мемедовићеве емисије о аустријском фармеру који поручује да само љубав према стоци чини да нам она без стреса даје млеко и јаја.
Нисам писала о сузама за софром које сам у души ронила док су Албанац и Србин читали православну молитву – на два језика.
Нисам писала о оцу који је сину казао док су му се сузе сливале низ лице: „Добро, кад си већ одлучио да идеш у манастир, што баш на Косово?“ а добио одговор: „Зато што је лако бити монах у Србији. Треба бити монах на Косову.“
Нисам писала о томе како ме је читавог дана магични штап вртео у ковитлацу првих снежних божићних пахуља у уском радијусу манастирске порте – са догађаја на догађај, из радости у радост.
Нисам писала зато што се обичност, срећа и љубав тешко препричавају.
Извор: КоССев
