Пише: Драгана В. Тодоресков
Како читамо у интерактивном водичу Како разумети нову уметничку праксу, Нови Сад је представљао важну „неоавангардну концептуалну уметничку сцену”, која је, као и у случају других градова СФРЈ (Београд, Љубљана, Загреб, Суботица итд.), означавала „линију другости у односу на естетику модернизма”. Иако неки од њених представница и представника, за разлику од Слободана Тишме, Владимира Копицла, Мирка Радојичића, Славка Богдановића, Чедомира Дрче, Мирослава Мандића, Јанеза Коцијанчића, Милана Живановића, Ане Раковић, Пеђе Вранешевића, нису били формални чланови неких од новосадских група Кôд, (Е) и (Е) – Кôд), њихов рад се свакако третира као део наведене сцене. Само неки од ових мултимедијалних уметника су: Јудита Шалго, Богданка Познановић, Вујица Решин Туцић, Војислав Деспотов, Бранко Андрић-Андрла, Божидар Мандић и др. Рад Јудите Шалго одликује перформативно-књижевна активност, која ће отпочети седамдесетих година, али ће се ауторка нешто касније јавити књигама којима ће одбранити овај свој уметнички кредо.
Након збирке Обалом, коју је објавила као 21-годишња девојка, Јудита Шалго се тек након 18 година одважила да штампа неоавангардну збирку текстова 67 минута, наглас, а 1986. Живот на столу, књигу жанровски и уметнички сродну претходној. Наредне године објавиће свој први роман, Траг кочења, а потом ће проћи осам година до књиге приповедака Да ли постоји живот (Стубови културе). Све време (1980–1995) ова списатељица остаје верна неоавангардном начину писања, али се у неким њеним делима, особито у роману Траг кочења, могу уочити елементи постмодернизма.
Међутим, праву мистерију за читаоце/читатељке представља роман Пут у Биробиџан, објављен након њене смрти, 1997 (Стубови културе). Његов приређивач, Васа Павковић, забележио је:
„У заоставштини Јудите Шалго остао је роман Пут у Биробиџан, на којем је радила практично до последњих дана свог живота. У разговору са њеним супругом, писцем Зораном Мирковићем, сазнао сам да је роман прекинут (смрћу), али и завршен. Читајући рукопис романа и приређујући га за штампу (Зоран Мирковић је прекуцао рукопис и олакшао ми приређивачки посао), уверио сам се да је то збиља тако.”
Како да протумачимо ову, на први поглед, контрадикторност о којој Павковић пише? Када напомиње да је роман прекинут, има у виду да су поједини делови романа исписани у форми концепта.
Тако у поглављу „Одломци из радног дневника о Биробиџану”, читамо:
Женски континент или острво?
Биробиџан је непознато, потиснуто језгро људске личности (подсвести?)… Отеловљење, оземљење, језгро неурозе.
Биробиџан је земља без убијања. О томе сања човек (жена) који је у страху, безразложно? убио старог Арапина.
Биробиџан је лудница.
Биробиџан је КОНАЧНО РЕШЕЊЕ (тајни Хитлеров план при нападу на СССР).
Биробиџан као идеални град (утопија апсолвирано:
1. као резервна домовина
2. као мочварни расадник Јеврејског семена (Нови Сион?)
Биробиџан – последњи забран (на земљи) активног магијског мишљења и живота.
Јевреји су држали (и Руси са њима) далеку постојбину магије. Видети шаманизам!
Како је Владислава Гордић Петковић уочила, Јудита Шалго инсистира на процесу, на бесконачности, продужавању радње у времену. Уколико концептуалне делове романа Пут у Биробиџан уклопимо у структуру романа, то ће бацити светло на проток времена, на одлагање краја и на непрекидно заустављање, дигресије, односно успоравање и убрзавање радње. Ако је роман завршен, прича није, па отуда потреба да се она настави, да се и даље приповеда о феномену Биробиџана.
Концепт Биробиџана представља језгро романа, његов средишњи део. Он подразумева неке од идеја које је ауторка навела у Одломцима из радног дневника. Та географска одредница која је – како можемо сазнати на Википедији, град у Русији, на далеком истоку и престоница истоимене Јеврејске аутономне области која заузима површину од 169 км² и, према попису из 1939. године имао је око 30.000 становника а према попису из 2010. године 75.000 – постаје митски простор.
Њега у роману настањују маргинализоване групе: пре свега Јевреји, као непожељна нација/конфесија у време бујајућег националсоцијализма у Немачкој, али и антисемитских идеја раширених по читавој Европи. Биробиџан је место где би се они могли добровољно доселити, или чак депортовати, и тако живети удаљени од оних који их, у најмању руку, не желе за суседе, земљаке, пријатеље, а у најгорем случају маштају о њиховом истребљењу.
Са друге стране, Биробиџан је „женски континент”, острво намењено активисткињама које желе да се еманципују, изолују из патријархалне и конзервативне средине, удаље од простора који им не нуди ништа више осим обуке за живот пристојне домаћице, узорне супруге и добре мајке. Ипак, оне које највише маштају о Биробиџану јесу жене оболеле од сифилиса (луетичарке, како их назива њихов лекар, др Савић, од речи луес која је синоним за сифилис), а које чекају своју Месијану да их избави из венеричних болница и поведе у њима непознатом правцу, ка обећаној земљи.
Да Биробиџан постоји у (под)свести не само оболелих јунакиња, већ и изузетно осетљивих појединаца, показује Јудита Шалго у поглављу „Источни грех Ненада Митрова”. На основу биографских чињеница (нешто измењених, наравно, у корист фикције) и Митровљеве поезије, она ће приказати живот овог убогог песника, чији физички изглед буди у саговорнику одвратност, а који је, с друге стране, врхунски интелектуалац и песник бодлеријанских дубина. Туга, несхваћеност, потреба душе да се, уколико већ не може пронаћи искрену љубав, раздвоји од тела које јој је оков, карактеришу поезију овог песника који у Песми свим богаљима света, слика визију континента за све несрећнике, усамљене субјекте са различитим телесним, али и душевним тегобама: „Зашто не би основали,/ с оне стране њихова видика, општину нашу, нови наш Јерусалим, /град злехудних и страдалника,/ уточиште свима створењима/ скрханим и малаксалим?”
Ненад Митров је, баш као и јунакиње о којима ће бити речи у наредним редовима овог текста, двоструко маргинализован: с једне стране он је припадник јеврејског народа који страда током Другог светског рата, а са друге наказа, кепец, који како због националности, тако и због телесног деформитета, бива изложен исмевању и физичком кажњавању од стране мађарске окупационе војске.
Наредно поглавље, „Изгубљена племена”, које се заправо на неки начин надовезује на почетну причу о утицајној породици Ротшилд (заправо, њену новосадску грану која сада носи презиме Рот), говори о новом греху: млади Оскар Рот опседнут је својом тетком Дином истом страшћу коју Ненад Митров осећа према Марији Александровној. Ова забрањена љубав експлодираће у моменту који се поклапа са сазнањем да свако људско тело емитује неку врсту светлости, ауре, а о чему се прича у круговима око породице Рот. Тако Јудита Шалго успева да у сваки од рукаваца романа убаци по неколико нових токова, да заправо расцепка свој роман и унесе у њега елементе временске, просторне, коначно и сижејне некохерентности.
У средишњем делу романа, који ће се протезати готово до самог његовог краја, наилазимо на причу о Берти Папенхајм, јеврејској књижевници, активисткињи за женска права и добротворки. Берта Папенхајм је историјска личност која је, такорећи, „ушетала” у роман из психоанализе, Фројдових дела, његових консултација са Ј. Бројером, који је Берту, познату као Ана О., лечио од хистерије, потом Фројдове биографије аутора Е. Џоунса и других текстова које је Јудита Шалго користила као грађу за роман. Излечена, дакле, од хистерије, сада своју енергију усмерава на путовања покушавајући да помогне проституткама, углавном онима које су заражене полним болестима. Њена посета Балкану само је део путовања чији је циљ да се региструју оболеле проститутке, посебно оне јеврејске националности, и да им се пружи неопходна помоћ, али и да се са читавом мрежом трговаца робљем, као и несавесних родитеља, који своје ћерке продају или нагоне на проституцију, упозна јеврејска, па и европска јавност.
Воља и упорност Берте Папенхајм биће инспирација за младу Флору Гутман која прихвата њене идеје, али и најава дуго очекиване Месијане која треба да дође и поведе мученице у нову државу, где, како сазнајемо из реплике Мише Гутмана:
…живеће и радиће слободно, моћи ће да имају љубавне односе, повремене или сталне и са мушкарцима или хомосексуалне, али неће смети да буду робиње својим мужевима и љубавницима, партнерима. И неће смети да се дају за новац нити било какву награду, чак ни најскупљу, ни за злато и драго камење. У тој земљи/острву/долини/ планини или већ шта ће бити, много тога је допуштено, али је робовање забрањено, зависност од мушкараца.
Путовање Берте Папенхајм нараторка пореди са материцом која лута у женском организму изазивајући хистерију (хипотеза у медицини позната још од Хипократа, која је у савременој психијатрији одбачена), те се непрестано кретање јунакиње може тумачити и као потиснути вид њене хистеричне природе. Међутим, начин на који се Берта Папенхајм, кроз друштвено-корисни рад и борбу за женска права остварује, приказан је као афирмативан, те тако њена „болест”, уколико се о њој и даље може говорити, даје изузетне резултате.
Са друге стране, из наведених разлога дијагностиковане хистерије, управо ће Берта Папенхајм (или Ана О.) бити она Месијана за луетичарке чија је болест захватила нерви систем и које упорно желе да напусте болницу и отисну се у нови свет. Све оне, попут Ненада Митрова, јесу најмање „двоструко обележене”: најпре, припаднице су потчињеног пола, натеране да се баве проституцијом, а са друге стране, нагрижене (тада) неизлечивом болешћу. Жудња за измештањем из неадекватног социјалног окружења, за Новим Јерусалимом, односно, земљом попут Биробиџана, ескалираће у њима посебно након појаве Сутине/Сутиле, која показује готово натприродне моћи, нестаје из болнице и одлази у непознатом правцу.
Концепт отвореног краја карактеристичан је за прозу Јудите Шалго. Тамо где бисмо очекивали да се прича/ поглавље заврши/ затвори, наилазимо на претпоставке (смрт Ненада Митрова тако, према нараторкином тумачењу, можда и није узрокована самоубиством, већ је у њој учествовала и Марија Александровна), као што имамо и нагло скретање са основног приповедачког тока да би се увео нови мотив, нови лик (нпр. Лариса Рајзнер коју са Митровом повезује Марија Александровна), нова атмосфера. За роман Пут у Биробиџан није неуобичајено да се чак и у оквиру описа појединих личности открију контрадикторности, нагле промене мишљења итд.
Наведене недоследности, композициона неуједначеност и друге особине које Пут у Биробиџан чине атипичним романом, резултат су оног прекида о којем говори Васа Павковић у наводу са почетка текста. Тај прекид указује на ауторкину намеру да се радња расцепка, раситни и потом остави као да је реч о радној верзији, концепту, обрасцу који читаоци треба да попуне. А уколико би се сагледао и ранији прозни опус Јудите Шалго, видели бисмо низ поступака који указују на концептуалистичку књижевну праксу.
Међутим, последње поглавље романа, Шума мученика, креће се у правцу аргумента да је роман, баш као што тврди његов приређивач, ипак завршен. Шума мученика, која покреће многобројна питања везана за Холокауст, те потребу Јевреја да потраже место где би се могле засадити младице дрвећа, и коначно, реализација тог чина који даје фиктивне резултате (шума нестаје), уноси оправдану скепсу у вековне жеље јеврејског народа да коначно добије своју постојбину. Ауторка бележи:
Машти, измаштаном свету, као и људима потребна је храна. Стога ће читав свет део свог блага упутити на Исток, тамо где је кренула Шума. Ако постоји ишта сигурно, то је Биробиџан, земља којој су биле окренуте невине сањарије, сада гута сваку успомену, живот, љубав. Тамо је све упамћено или заборављено. Дужност сваког Јеврејина је да допринесе идеји, да плати свој дуг Неостваривом. Где год да засади дрво, бар једна грана ће пролистати у Биробиџану, где год да постави темеље, бар један зид ће се подићи у Биробиџану, много тога што крене низ Дунав, испливаће у Биробиџану. Човек и бол који нестану као руком однети изрониће и васкрснути у Биробиџану.
Рекло би се да Шума мученика на први поглед заокружује незаокруживо и даје роману свршетак достојан основне теме. Али, то је само привид. Након ње, следи неколико ауторкиних бележака везаних за Биробиџан, или јеврејске теме:
„Пред депортацију сви Јевреји писали тестаменте: стан, радњу, ноте, клавир, ручак, радове(?).
-Или: у једном тестаменту (чијем? Пауле Полак?) алудира се на Биробиџан.” Итд.
Оно што Јудита Шалго није успела или хтела да напише/разради, описаће осам година касније Ђорђе Лебовић у роману Семпер Идем, изванредној сомборско-загребачкој хроници Јевреја. Велика је штета што се Пут у Биробиџан и Семпер Идем (који имају мало додирних тачака у самом поступку писања) нису сусрели у некој имагинарној библиотеци, макар она била у Биробиџану. Лепота Лебовићеве нарације, његов смисао за детаље и за портретисање нимало не заостају за Јудитиним романом. Ипак, Лебовићев наратор искључује било какву могућност стварног или измаштаног простора који је Јудита Шалго утиснула у Пут у Биробиџан. На тај начин она је успела да Пут у Биробиџан у исти мах начини и романом и антироманом, и утопијом и дистопијом, и штивом са јеврејском, али и женском тематиком, и првом правом причом о једном неправедно скрајнутом песнику који замишља идеалну земљу и у њу, баш као и протагонисти и протагонисткиње Пута у Биробиџан, верује.
Извор: Глиф
