Пише: Драгана Николетић
У сенци незапамћене политичке буре коју су подигли, остале су многобројне мање видљиве студентске активности. На тој линији рођени су и још ничу микро мисионарски покрети, чији ће успеси тек донети плодове.
Претходних десет месеци обележено је масовним студентским протестима, блокадама факултета, али и саобраћајница током одавања поште погинулим на новосадској Железничкој станици. Било је и хапшења, пребијања и гажења, од стране власти и њених плаћеника. Низали су се и маратонски маршеви и бициклирања уздуж и попреко државе, као и до Стразбура, у циљу да се скрене пажња европске јавности и ЕУ институција на расуло овдашњег државног апарата.
Пробуђени грађани помно су пратили сваки корак те „деце“, напрасно одрасле, па стасале да буду предводници побуне против корупције на свим инстанцама. Међутим, у сенци ове незапамћене буре, остале су многобројне позадинске студентске активности са истим циљем, да се да подршка оздрављењу друштва. Зараженог клицом мржње и немара за све осим пуког преживљавања.
На тој, другој линији фронта, рођени су и још ничу микро мисионарски покрети, чији ће успеси (надајмо се) донети трајне промене, и повезати академце са најширим слојевима становништва. Оваквих акција има у многим областима које држава континуирано занемарује. Тако иницијатива Студент у сваком селу делајош од 7. марта, под симболичким мотом, који се и буквално спроводи у пракси.
„Супротно свом слогану, кренули смо из Београда, постављањем штанда код Каленић пијаце, како бисмо пробили лед, а знајући да нас у престоници подржава велики број људи“, објашњава Ања Деспотовић, студенткиња Електротехничког факултета Београдског универзитета, одакле је ова иницијатива кренула.
Како је могуће да јавни сервис лаже?
Од тада, та радна група, експресно мултипликована и у другим срединама, обишла је преко 300 места по Србији. Већ 9. марта стигла је у најзападније српско село, Јагоштицу, од ни 200 становника, где нема ни асфалта, ни оператера мобилне телефоније. Од помоћи у успостављању директне мреже комуникације, супститута филтрираних медијских информација прорежимских гласила, биле су донације грађана у новцу за гориво, или самог превоза.
По правилу, дошавши у „пикирано“ насеље, студенти су постављали штанд на неком прометном месту, како би им мештани сами прилазили, било из симпатије, или из знатижеље. Ако ово изостане, они би их заустављали да заподену разговор. Из такве, неформалне приче, разне су се ствари кристалисале, откривајући у какав смо медијски мрак потонули.
„Чак су и извесне старије Београђанке биле шокиране оним што су од нас чуле, а толико се разликовало од оног што им сервира јавни сервис. Питале су запањено – како је могуће да лажу, и како онда да се информишу. Препоручили смо им да наврате до факултета, увелико у блокади у тренутку нашег разговора“, Ања наводи.
Осим необавештених и симпатизера, упућених у стање ствари преко друштвених мрежа и независних гласила, сретали су и задојене режимском реториком, који би им у лице поновили оно што су чули из таблоидних медија. Такве би љубазним осмехом и пристојношћу навели бар да схвате да „студенти нису демони“, и да (можда) преиспитају „своје“ ставове, наменски формиране са врха.
Раскринкавање
Ако их нису придобили, бар су им унели црв сумње у оно што слушају са малих екрана. Понекад је то отрежњење било грубо, као поводом инцидента испред РТС-а, од 10. марта, кад су прорежимски медији тврдили да су Лазара Баћића, полицајца у цивилу, тешко повредили окупљени студенти. „Два дана касније, били смо у Обреновцу, и раскринкали ту неистину, показујући грађанима снимке са својих мобилних, где се јасно види да је Баћића грубо одгурнуо припадник жандармерије, те је овај пао и задобио повреде“, Ања наводи.
Залазећи у Параћин, Нови Пазар, Тешицу, Велико Градиште, Јабуку, Кикинду, Лалић… хтели су да сазнају шта мештанима фали, и на шта се жале. Локалне проблеме износили би после пред студентске пленуме, што је утицало на њихове даље одлуке, никад ад хок креиране, већ изнедрене „као резултат дискусија, анализа и консултација са стручњацима“.
Слушали су предлоге грађана кога би волели да виде на студентској изборној листи, ипак их не усвајајући напречац, и без дубљег, заједничког промишљања, па су сад при крају селектовања
„Ни наш захтев за расписивањем избора није пао с неба, већ је исходовао из ослушкивања била грађана. Слушали смо и њихове предлоге кога би волели да виде на нашој изборној листи, ипак их не усвајајући напречац, и без дубљег, заједничког промишљања, па смо сад при крају селектовања“, она открива. По истој методи, додаје, на тој листи неће бити опозиционих политичара.
У Албанији виђен један од најугроженијих морских сисара на свету
„Студенти у сваком селу“ били су посебно агилни у предизборној кампањи у Косјерићу и Зајечару, првенствено позивајући мештане да изађу на гласање (због чега је смишљена тзв. изборна буклија). Скретали су им пажњу, такође, на „ситнице“ попут остављених телевизора поред врата неког ко није био код куће да прими ту врсту мита. Отварали им очи да „дародавци“ неће бити доступни за њихове праве потребе, победе ли на изборима.
Студент (акција) у сваком селу
Домаћине би увек остављали у атмосфери здраве дискусије, која би се настављала и након њиховог одласка. Истомишљенике су храбрили да у разговору са комшијама и познаницима различитих схватања буду „упорнији и стрпљивији“, јер „свађа ништа добро не доноси“.
Колико је њих досад учествовало у седмомесечним акцијама буђења и зближавања народа, Ања не може да процени, јер се прва радна група при београдском ЕТФ-у убрзо разгранала на огранке на новосадском, нишком и универзитету у Крагујевцу. Потом се, преко локалних студената, талас проширио и на Лазаревац, Зрењанин, Суботицу, Шабац, Нови Пазар… ограничен само тренутним обавезама активиста.
Како сви у тај покрет укључени академци нису оратори, а вољни су да засучу рукаве, направљена је и подиницијатива Студент акција у сваком селу. Тако је летос очишћено корито реке Градац код Ваљева, уз учешће тамошњих мештана.
У београдском Блоку 45, под истим геслом уређена су четири терена – за тенис, кошарку, фудбал и одбојку, запуштени деценијама, све до тог 14. септембра. „По студентском плану, анимирани су зборови грађана и велики број комшија, па смо успели да поставимо клупе и голове, плаћене преко донација и од новца који су скупили студенти“, каже Марко са београдског ЕТФ-а.
Иницијатива Свако добро, не нужно везана за „борбу око које смо се сви окупили“, потекла је са новосадског ПМФ-а, како каже Јелена Латковић, студенткиња математике. Будући да та борба подразумева „врло тешке и стресне теме“, осмишљен је начин за релаксацију кроз друштвено користан ангажман, за почетак на уклањању смећа на левој обали Дунава, коју Новосађани зову Бећарац.
„У наше акције током прва два септембарска викенда укључили су се и поједини зборови грађана, али и случајни пролазници, што показује велики степен солидарности“, Јелена истиче.
ФИСТ је затворио Милош Павловић, професор ФДУ и бивши декан, кендо мајстор и амбасадор фестивала, као саркастични пандан Џекију Чену, глумцу, кунг-фу мајстору и заштитном лицу Експа
Свеже формирана, Свако добро иницијатива још нема стриктних планова, али озбиљно разматра предлог неких од чланова, да се крене са давањем бесплатних часова математике, физике и хемије потребитим ђацима. А посебно оним из околних села, чији родитељи немају ни новца ни прилике да ангажују приватне наставнике. Едукација ће бити у њиховом фокусу и што се тиче односа према природи, јер еколошки проблеми трајно се решавају само превенцијом, „чему сви треба да се научимо“.
Дотакли су се студенти можда и најболније теме, озлоглашеног Експа, и то у контексту Фестивала интернационалног студентског театра (ФИСТ), одржаног прошлог викенда у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“. И овде је много тога било симболично, од самог назива Игра против човечанства, којим се проблематизовао слоган спорног специјализованог сајма, Игром за човечанство.
Попут структуре Експа, у виду изложбених павиљона, на ФИСТ-у су формирани простори посвећени корупцији, медијском мраку и девастацији природе, као најболнијим тачкама из којих остала зла произлазе, или их оне проузрокују. Надомешћујући јавну расправу, ускраћену народу у реалности, практично о приватизацији за сада 813 хектара јавног земљишта, организатори приредбе – студенти београдског ФДУ-а, позвали су грађане да поставе питања независним експертима.
Упражњена столица Синише Малог
Звали су и министра финансија Синишу Малог, али се он није одазвао, иако је својевремено сам позивао студенте на разговор, путем Фејсбука.
Маринко М. Вучинић: Владан Петров као еталон политиканства и послушништва
Његова столица, на подијуму трошног здања „Цвијете“, тако различитог од елитистичке мегаломаније нарастајућег сајамског простора, остала је упражњена и током емитовања филма студената ФДУ у блокади Експо 2027: Скок у будућност. Њиме се са иронијом посматрају наводни будући кораци ка „модернизацији, скоку стандарда, интегралном развоју“, што их власт пропагира под симболом предстојеће манифестације.
„Отимање, сатирање, коначна пљачка Србије“, озакоњени су лекс специјалисом, који у име „националног интереса“ допушта заобилажење прописа, па и прибављање употребних дозвола, подсећа се овим филмом. Заузврат, добићемо делфинаријум, национални стадион и многе друге излишне објекте, па је закључак тог филмског остварења да власт жели „да нас дресира“, да и не помислимо да размишљамо.
„За разлику од уобичајене организације ФИСТ-а, овај јубиларни, двадесети, није окупио позоришне трупе са страних факултета и нашег, већ смо позвали појединце преко конкурса. Најзаинтересованији студенти академија из Ирана, Швајцарске, Турске, Русије и Грчке, промишљали су са нама и домаћим стручњацима и професорима разне погубне аспекте Експа, на основу чега смо креирали перформансе, нипошто не желећи да одржавамо привид нормалности“, објашњава Барбара Алија из организационог тима.
Нема више Еколошког кампа за студенте
ФИСТ је затворио Милош Павловић, професор ФДУ и бивши декан, кендо мајстор и амбасадор фестивала, као саркастични пандан Џекију Чену, глумцу, кунг-фу мајстору и заштитном лицу Експа.
Новембра прошле године, убрзо након пада надстрешнице новосадске Железничке станице и убиства 16 људи, када су студенти кренули у борбу против злих сила, знали су да ће она бити дуготрајна и мукотрпна, пуна разних препрека. Можда су могли да предвиде хапшења, пребијања, гажења, као и отпор навиклих на „сналажење“ у коруптивним условима. Међутим, вероватно нису очекивали ниске и сасвим бесмислене ударце попут стопирања Еколошког кампа на Великом ратном острву, с традицијом одржавања од готово две деценије.
Али, „неко“ је и то напрасно одлучио, васпитно-поправно, и тако лишио студенте Биолошког, Географског, Рударско-геолошког теренске наставе. Ужичка омладина још је горе прошла, чистећи претпрошлог викенда10 километара пута од Медицинске школе до Луновог Села, уз подршку удружења Комплет Ужице. Наиме, „неко“ им је пар дана затим девастирао табле са натписом „очишћено“.
Ипак се талас тежње ка бољитку друштва не може зауставити. Јер, толико је њих који верују у чистију и лепшу Србију, да цитирамо ужичке студенте. Толико је њих који не жале да за ово много тога жртвују.
Извор: Радар
