Пише: Драгана Матовић
Мислила сам да пишем о нашој великој „мрсној“ војној паради, хтела сам да почнем са „УРАААААА“, па да кажем како смо три пута подгревали ручак чекајући да се заврши дефиле, па да предложим да за пристојну надокнаду бранимо комшилук ако их неко нападне, а можемо да им организујемо и разгледање уживо, може и са доласком на кућу, и све тако, међутим… Не да му ђаво мира, па то ти је. Исти онај који ми је приредио ово велико задовољство, само дан касније, укључењем уживо, успео је да ми уништи догађај чију вредност зна да цени само жена која се удала за оног кога је лично возила до шабачке касарне да од њега прво направе човека, па тек онда да ми дође пред кућу са свадбеним барјаком.
Нееее, не може он да сачека, дан, два, недељу, него одмах сутра, добро јутро, бааам – легализација. Све нелегално изграђено има да се легализује, сто евра по човеку, максимум хиљаду, био богат ил’ сирома’, закон за све исти, ко неће има све да му узму. Не баш тако, али тако некако.
„Шта рече ово? Егализација?“, питам овог мог онако крмељива и љута што ми упропасти параду, а таман сам мислила да сеирим макар недељу дана.
„Ле-га-ли-за-ци-ја, озакоњивање“, сриче ми незаинтересовано овај мој, ветеран, пионирац, пионирска инжењерија, минер. Гледам га разнежено, почех да се умиљавам, кад ме трже познати глас: „Лееегалиииизацијаааа“.
Мирослав Здравковић: Инвестиције у општинама СФРЈ: неки показатељи (2) инвестиције по становнику
Ту се брзо прибрах, одаљих се од овог мог, па се вратих на тему: „Па, шта има легално у томе да частиш оне што годинама крше закон?“, питам још сањива, што је вероватно и узрок што не успевам да схватим суштину ове реформе.
Док сам се придигла и расанила, видим он и даље објашњава како је супер што ће закон да буде исти за све и што ћемо ми који закон нисмо ни кршили да се осећамо јако глупо што нисмо. Мислим, није он то тако рекао, али сам се ја тако осећала.
Прича он и даље, а мени изненада ниоткуда и ненадано почеше да навиру сећања.
Била сам млада, скоро па мршава, новинарка, хонорарац. Има томе 30 година. Сећам се као данас, пошаље ме уредник у Железник, на терен, каже има неко рушење дивље градње, иди сликај и направи вест. То ми је била прва легализација. Тадашња власт, као и све оне за њом, навелико је најављивала легализацију дивље градње и почетак пописивања нелегалних објеката. За разлику од ових данас они нису имали дронове и сателите, а дивљу градњу су безуспешно пописивали ручно. „На оловку“. Данас се то безуспешно ради сателитски. Елем, дођем у тај Железник, и сретнем инспекторе, багер и полицију у одласку са места за рушење.
„Јесте срушили?“, питам забринуто што сам закаснила и смишљам панично како да их наговорим да се врате и да глуме да нешто руше да их фоторепортер шкљоцне једном, двапут.
Полицајац ми одмахну главом и мало искриви уста па кроз зубе рече: „Ц“.
„Па, шта је било?“, покушавам да дођем до информације. Инспектор се у неко време умилостиви и, показујући ми свеску са записником, објасни ми да је рушење одложено јер је пред викенд, кад је рушење заказано, ту био само темељ, а после викенда кад су дошли да руше, објекат је стављен под прву плочу.
„Па?“
Па, по закону када цена објекта превазилази цену рушења, онда се објекат не руши, објасни ми.
„Па, зар баш зато не треба да рушите? Зар неће онда сви за викенд да ставе кућу под плочу и да их боли уво?“, питам наивно.
Владика Григорије: Устаните, за живот сте створени, а не за смрт
Инспектор слегну раменима, командова екипи покрет и они одоше. После су ми мештани мини-насеља са кућама стављеним под прву плочу објаснили да је фора само да за викенд скупиш људе и да дигнете плочу. После их нико не дира. По закону.
Нисам ни тада схватала грађевинску или коју год логику овог закона, осим што сам схватила да он, тај закон, омогућава онима који имају пуно пара да крше закон без последица за разлику од оних који немају пара. Као што то чини већина закона, не само код нас.
Ми млади новинари смо, упркос свему, волели легализацију, зато што знаш да ћеш увек имати о чему да пишеш. Прво кад је најављују, па кад пописују објекте, па кад као заказују рушење, па одлагање рушења, па неуспела регистрација објеката, па неуспела легализација, па опет најава нове легализације и све тако. Кад год да ти затреба тема, легализација је ту.
Пар пута сам помислила да је бунар пресушио и да легализације неће ни бити, али још се није родила та власт која легализацију није најављивала макар једном. Ова, богами, већ други пут.
Мислила сам да ће моја последња легализација у каријери (али не и задња како ми је објашњено јутро после параде) бити она прва коју је ова иста власт „заказивала“ пре десетак година. То је она коју је најавила тадашња министарка грађевине Зорана Михајловић уверавајући нас да до краја 2016. године неће више бити нелегалних објеката и да се кренуло са прављењем новог регистра некретнина уз помоћ сателитских снимака, вештачке интелигенције и савремених технологија. Нема више записивања у блокче, па да ризикујемо неку корупцију и нешто тако, него лепо да се сними из свемира, онда ту нема врдања ни повлачења веза.
Тако и би.
То сликање из свемира коштало нас је једно милион евра, и све би било у реду да слике нису испале мрљаве, као оне свадбене кад вас сликају баш кад трепнете, и ви и млада. Испоставило се, дакле, како је после вишемесечног истраживања открила Пиштаљка, да ти снимци из свемира, имају неке „мале“ маглине, ништа озбиљно, не види се по који град или област, али узимајући у обзир са које је даљине сликано, није ни лоше. Мали је проблем само што се не виде ти објекти који треба да се легализују, али шта је ту је, радићемо по сећању. Познати по сналажљивости, наши људи су врло брзо превазишли овај проблем са маглом, па, су врло брзо, само после пар година узели један мали кредит од 21 милион евра да понове то сликање. Иста фирма која нам је продала оне слике са маглом добила је од државе да поново сними све што први пут није успело, сад се фотограф извештио, зна који нам је профил лепши, па нећемо ваљда сад неког новог, па да се и тај учи на нама.
Е, сад, не зна се тачно шта је било до краја јер је у једном тренутку катастар престао да ради, било је неких проблема са сајтом који је модернизован из истог кредита, али нема везе, сад ћемо све да исправимо.
Дакле, легализација. Али, прво егализација.
Значи, ко код да је до сада кршио закон, више неће. А поготово не они што нису ни до сада. Јер, казне за такве ће бити посебно оштре. Уосталом, показало се у пракси да кажњавање оних који поштују закон има много више ефекта од кажњавања оних који не поштују закон. Казна се показала посебно неефикасна код ових што стално крше закон, као у нелегалној градњи, па је власт одлучила да са њима проба другачији васпитни приступ. Награђивање. Награђивање се, кажу модерни психолози, показало боље за ове што не поштују законе од кажњавања. Неки од њих, кад их наградите, прекину да крше закон. Зато што се њихово кршење закона легализује. Испоставило се да је мноооого теже радити са овима што упорно поштују закон. Казне морају да постоје само због њих. Јер њих не можеш да легализујеш. Они су ти који чине да свака легализација поред њих изгледа лоше.
Извор: Еуроњуз
