Пише: Драган Р. Симић
Није претерано рећи да је међу многобројним истакнутим истраживачима науке о међународним односима и глобализоване светске политике у последњих пола столећа, професор Џозеф Нај успео да изгради велико име некога ко је утицао на читаве генерације теоретичара и практичара ове дисциплине. Почев од раних шездесетих година прошлога века, доласком на престижни Харвардски универзитет, он је врло брзо подједнако теоријским промишљањима као и политичком делатношћу у администрацијама председника Картера и Клинтона задобио углед једног од најпоштованијих зналаца.
Професор Нај, наиме, није остао у академским кулама од слоноваче, него је своје и туђе мисаоне конструкције и концепте проверавао у пракси. Скоро да је једнодушна оцена оних који ових дана пишу о њему како нико није био тако способан да као Нај преточи високу теорију у свима разумљива и употребљива решења за политичку акцију. За добро свог народа и свих других… Отуда не чуди уважавање које је уживао у политичким круговима и на универзитетима широм света.
Шта је недостајало
Свакако, Нај је најпознатији по одговору на тезе о неминовном паду Америке у односу на изазиваче, које је изнео средином осамдесетих година Пол Кенеди у славној студији “Успон и пад великих сила”. Кенеди је, наиме, анализирајући европску историју у последњих пет векова на основу показатеља и чинилаца моћи држава, закључио да нико не може трајно да остане на водећем месту, пиједесталу, у односу на друге такмаце. Унеколико у духу обнове циклизма у филозофији историје, помало и фаталистички, механички, Кенеди је изнео овакве ставове о неизбежном америчком “империјалном прегревању” у предвечерје пада Берлинског зида, који је означио потпуни тријумф Запада у хладноратовском надгорњавању са Источним блоком и био пролог у додуше краткотрајни “униполарни момент” – премоћ Сједињених Америчких Држава над осталима у светском поретку каква готово да није била никада раније забележена у људској историји.
Како каже Нај, он је на свом кухињском столу сковао бритак одговор који је имагинацијом и луцидношћу задивио научну заједницу, а америчким политичким одлучиоцима дао у руке образложење дотадашње успешности и, истовремено, отворио поуздане путеве очувања њихове водеће улоге у светском поретку моћи у будућим временима. Замисао или концепт меке моћи Нај је изложио у књизи Обавезни да воде – измењена природа америчке моћи и језгровито у чланку под насловом “Soft Power”, у часопису “Foreign Policy” 1990. године.
У једном од многобројних интервјуа које је дао, неколико месеци пред смрт, казао је како му се после читања Кенедијеве бриљантне студије учинило да уз војну, економску и политичку моћ, морал нације, систем савезништва, демографске факторе и геополитичке и геостратегијске чиниоце, нешто ипак недостаје… Можда су, сматрао је, чиниоци тзв. тврде моћи очували равнотежу у одвраћању Совјетског Савеза и њихових савезника али, устврдио је, Берлински зид нису срушили тенкови и артиљерија, него губитак вере међу тамошњим становницима у вредности “реалног социјализма”; његов легитимизацијски суноврат је довео до имплозије ове материјално сиромашне, а истовремено застрашујуће нуклеарне империје. Реч је била, према Нају, о томе да у савременом свету све већи значај имају нови извори и нове димензије моћи. Почев од привлачности културних добара једног народа, његовог начина живота, утицаја који једна земља има у међународним организацијама, угледу и убедљивости у убеђивању да постигнете да други желе управо оно што и ви желите и што је у складу са вашим интересима… Касније је Нај развио концепт меке моћи у замисао “паметне моћи”, истичући да је, нпр. у случају борбе против тероризма, најделотворнија комбинација меке и тврде моћи.
Либерални реалисти
Замисао меке моћи се појавила у годинама које су обележили научници који су покушавали да домисле битак поретка света који се рађао крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлога века: од дитирамбски понесеног Френсиса Фукујаме у заговарању тезе о “крају историје”, преко Џона Миршајмера и његовог истицања “повратка у будућност”, све до виђења света који се дели по раседним линијама цивилизација у сукобу Семјуела Хантингтона… Најмање критика у америчкој и светској стручној и политичкој јавности ишло је на рачун Најеве замисли меке моћи. Понекад се чинило као да су тврдње овог дугогодишњег декана харвардске “Кенедијеве школе управљања” саморазумљиве, одувек биле ту, само их је баш он, ето, истакао и организовао у интелектуални конструкт и концепт.
Човек чије су идеје преобразиле начин на који разумевамо моћ у међународним односима, појам и облике испољавања вођства-лидерства у политици, као и незаменљиве улоге преговарања и дипломатије, пре и, можда и више после информатичке и дигиталне револуције, утемељио је и неолиберализам заједно са Робертом Кохејном у другој половини седамдесетих година прошлога века.
Њихова студија о комплексној међузависности “Моћ и међузависност” из 1977. године понудила је достатне одговоре на посустале, класичне подједнако либералне и реалистичке поставке у разумевању и тумачењу међународних односа после Вијетнамског рата, нафтног шока, детанта, настанка КЕБС-а… Нају је било јасније него другима у то време колико је деловање мултинационалних корпорација, међународних организација, транснационалних друштвених покрета, института, норми и режима суштински изменило не само “пејзаж” него и структуру дотадашњих међународних односа као скоро искључиво међудржавних односа.
Када су многи његови следбеници, тумачи и ретки опоненти покушавали да га интердисциплинарно и идеолошки каталогизују, то се за један такав научни формат показало као тешко остварив задатак. Сам је себе одређивао, узимајући у обзир властити истраживачко-методолошки приступ и идејно-вредносну матрицу – као либералног реалисту. Постоји много разлога који оправдавају овај парадокс, својеврсни contraditio in adjecto: научник који се читавог живота истрајно залагао за поштовање људских права, истакнуту улогу морала и међународног права у односима држава и других субјеката глобализоване светске политике, истицао, такође, и велики значај међународних организација, норми и режима, истовремено је као ниједан други представник либерализма дубински и свеобухватно изучавао моћ, њене чиниоце и измењену природу као неизоставан део сазнања све сложенијих међудржавних, светских и глобалних односа in statu nascendi. Мислилац таквог замаха и захвата једноставно се не уклапа у поделе које најчешће чине они који су склони да иду путевима којима се лакше иде, да праве где год је то могуће узглавља за лењост мишљења…
Тамне, зелене дубине историје
У прилог тврдњи о ренесансној ширини Најевог приступа, између других доказа, иде и његово занимање за историју међународних односа. Броделовски казано, Нају је било јасно да су све велике битке данашњице биле вођене, добијане и губљене у временима прошлим и да је неопходно да сваки истраживач треба да потражи основе за свој предмет изучавања у тамним, зеленим дубинама историје… Нај је био фасциниран поукама које нам даје Пелопонески рат, и то онај после кога је са пиједастала надмоћи заувек сишла најсјајнија од свих досадашњих: хеленска цивилизација. Страсно и непристрасно, он анализира генијално Тукидидово дело, сецира догађаје који су били прелудијум за највећи унутаргрчки сукоб у историји, преплиће теорију и историју, тражи и налази сталности и промене, залази у скривене загонетне углове међуигре објективних, структурално-системских сила и антрополошко-психолошких одговора на “неумитно”…
Најважнији део прве главе његове књиге Како разумевати међународне сукобе посвећен је управо Пелопонеском рату. Неј је сматрао да студенти међународних односа, којима је пре свега овај уџбеник намењен, треба да виде како nihil sub soli novum, и како неко ко добро проучи овај догађај већ зна готово све што је важно за односе држава и народа. Почев од замисли равнотеже снага, преко чинилаца моћи тадашњих градова-држава, савезништвима, улози личности, појединаца, покретачким механизмима држава, фобосу, кердосу и доxи, значају стратешког мишљења… Уосталом, политиколошка оруђа су незаобилазна, али нису довољна да се без историјских, економских, стратешких, правних, културолошких и антрополошко-социолошких знања међународни односи могу продубљено и обухватно изучавати.
Сама Америка, а не велика
Није се либио да појасни онима који нису били сигурни у то каква заиста треба да буде улога Америке у савременом свету, понудивши своје аргументе у осврту под називом “Зашто не можемо сами?”. Убедљиво је показао зашто ни најјачи не може сам, те критикујући спољну политику председника Трампа, истакао да ће Америка таквим односом према савезницима и другим народима пре остати сама, него остати велика…
Овај човек, “обдарен многим талентима”, како за њега каже Стенли Хофман, поставља питања од трајне важности попут Токвила, Макса Вебера и Рејмона Арона, а који пише јасно, елегантно и са ерудицијом, оставио је иза себе колосално научно наслеђе, десетине књига које су већ сада класична литература, стотине чланака и интервјуа, али, што га можда највише издваја од осталих, и хиљаде следбеника…
Џозеф Нај је, наиме, био поштовани ментор многима који су се упутили трновитим и величанственим стазама и путевима науке. Један од највећих архитеката савремених међународних односа, отворен за помоћ и разговоре, скроман као особа, пун људске топлине и разумевања… Како ових дана пишу његови сарадници, пријатељи и бивши студенти: добар и велики човек…
Аутор је оснивач и директор Центра за студије САД, Универзитет у Београду – ФПН
Извор: Време
