Пише: Драган Лакићевић
Сачувао је сликар Предраг Драговић неколико цртежа, тушем, на обичном папиру – портрети Петра Пајића. На једном је записано: 1989, П. Драговић. И сећа се Драговић да је то било у Будви, значи улето.
Замишљамо годину 1989. Десиле су се и прошле бурне политичке промене – у Црној ГориЖута греда, на Газиместану говор Слободана Милошевића – последњи велики југословенски митинг о шестој стогодишњици Видовдана.
Нико не слути распад и рат.
Београдски „културни радници“, пре свих позоришни, али и други уметници, масовно су „сишли“ у Будву. Тамо су и Град театар и Трг пјесника, о туристима да се не говори. Уместо Дубровника и Порторожа, Будва. Нико не слути да ће и Будва ускоро постати иностранство. Политички стратези мењају се и показују своја разна лица.
Но, било је неколико година Београда на мору, на црногорском приморју, највише у Будви. Дању се купа и сунча, ноћу се „излази“ и „проводи“ – има и музике и културе, о угоститељству да се не говори.
У једној башти, или на некој тераси, седе песник Пајић и сликар Драговић. Песник прелистава „Политику“, сликар прелистава свој блок, значе му празни листови – могло би нешто бити на њима… Пре подне се пије кафа са лозом. Тако мамурлук не квари разговор – о поезији, уметности, историји, политици. У све то разумео се Петар Пајић, човек Радио Београда и члан академије Бермудски троугао: Липа – Грмеч – Шуматовац. Драговић је, пак, одрастао у сазвежђу Коларца, где и после своје смрти расправљају песници, сликари, глумци…
Професорка Соња Томовић Шундић представила књигу „Његош у ликовности“
Све то дрема за оним столом у Будви, у подневној хладовини. Због добре лозе може се прескочити плажа, а увече су програми најбољих и најпопуларнијих.
(Сећам се промоције књиге Мастермајнд, улето1994, на Тргу пјесника. Да промовишу „Просвету“, највећу издавачку кућу у социјализму, дошли су из Београда Чедомир Мирковић и Милисав Савић, а у публици седе Рајко Петров Ного, Момо Капор, Брана Петровић… И многи други – писци, професори, новинари… После неколико дана, Рајко и Момо су о тој промоцији као догађају причали понешто у Београду… Више је одјекнуло то него да је било у Дому синдиката…
Мајка Петра Пајића имала је порекло са Дурмитора – он је и због тога био заинтересован за Црну Гору и њене мане и врлине. Као да се њему морало одговарати за Црну Гору и црногорска неухватљива опредељења. Или, као да је он одговарао за то што се у Црној Гори збива… Те 1989. године, Пера је био задовољан Црном Гором: лети су сви Београђани били на мору, ујесен су се сви Црногорци враћали у Београд.
Предраг Драговић је свет гледао „ликовно“. Мало-мало, па и неком непознатом каже: „Волео бих да вам урадим портрет“. Његов поглед на људска лица био је посебан – видео је што други не виде, чак и у огледалу… Тако је ваљда са сликарима… У великом џепу летње кошуље увек је носио туш и перо… И онај блокчић у ком црта Пајићеву главу, пре је био за сонете него за портрете.
Сад се задесио преко пута Петра Пајића, у сенци смокве. Има ту још понеко – нису будни само њих двојица, али Пеђа гледа само Перу – је ли то од оног пића синоћ, или од јутрос?… Црта ли оно што види, или оно што Пера говори?… И другима су на лицу трагови ноћи, касног одласка на спавање, многог доброг вина, жустрих полемика о историји и поезији… Али је сликару најближи Пајић, са својим линијама по лицу и челу. Као неки рукопис!
Пера Пајић био је оригинално духовит. Много више осмеха изазивао је на лицима других, него на свом лицу. Он говори шаљиво и саркастично, а лице му је мирно и озбиљно. Ни лоза га не мења – припрема се за подневно пиво и вечерње вино!
Како која тура, тако нова скица. Ликови Петра Пајића смењују се као у цртаном филму.
Шта може да стане у тај мали формат?
Најпре положај главе и њен издужен облик. Фризура, увек куштрава. Очи су најважније. И кад није мамуран, Пајић гледа с оквирима појачаних капака, испитивачки, иронично-строго. Као да су неважна, рамена су му мало подигнута, и то је став – слути се шта ће рећи… Тако црта Драговић.
Прелиставам Изабране песме Петра Пајића, у Колу, 2014. Опште и посебне теме, на почетку и на крају „пролазност“. У предговору, Радивоје Микић то наглашава: „А то значи да Петар Пајић у дубљи семантички слој своје песме уграђује специфичан облик ироније, подсмеха човековој потреби да се ослободи пролазности“. Ту потребу има и сликар кад црта песникове портрете – у њима иронију и печат непролазности.
Мотиви Петра Пајића били су мотиви севера и леда, љубавне повести, горко- патриотске теме (како их је назвао Микић), сатирично-политичке лирске етиде. Ту су оне славне и популарне („Србија је на робији“), антологијске („Пада снег“), актуелно- политичке („Карневалска револуција“), и с посебним сјајем – љубавне („Самоуслуга“, „Градови неона и дима“, „Час љубави“), аутопоетичко завештање („Песници“). Свака од њих оцртава нешто своје на Предраговим портретима – и кад у њима има назнака осмеха, и кад нема, кад му се лице смрачи…
Сад су ти цртежи у поседу Александре Жежељ. Поезија је у поседу књижевности, и кад има ко да је пише, и кад има ко да је чита.
Поезија ће пронаћи ко ће да је пише.
Има она своје уклете дечаке
Који живе у далеким местима
И у својим бедним собама,
Као кад човек из очаја креше шибицу,
Пале речи и бацају их напоље, кроз прозор,
Не примећујући како оне осветљавају свет.
Што се то све не би односило и на сликаре – уклете дечаке. Можда тако они пале боје „и бацају их напоље, кроз прозор, / Не примећујући како оне осветљавају свет“.
Извор: Нова Зора
