Пише: Драган Јовићевић
Иза ње је 60 филмова, дугогодишња борба за права животиња и врло буран живот, који је у својим мемоарима описивала онако како је осећала да треба.
„Било је 13 часова и 20 минута. Рођена сам у знаку Ваге са подзнаком Стрелца. Мама је много пропатила да ме донесе на свет, а онда се мучила да ме на њему сачува. Наравно, очекивали су сина. Надали су се Шарлу, а добили Брижит!“
Ово је први цитат у обимној аутобиографији легендарне француске иконе 20. века Брижит Бардо, објављене пре готово 30 година и на српском језику (издање Комуна и Октоих, у преводу Милене Милановић), насловљене Иницијали Б. Б., у којој на 500 страна чувена лепотица износи свој животопис, украшавајући га на местима где је осетила да треба да буде нежна, а огољавајући га тамо где је свет око себе сматрала суровим и нетрпељивим према женама, посебно њеног ранга. Подсећања ради, та биографија својевремено је изазвала лавину реакција у јавности, чак и довела саму глумицу до судског процеса са сином Николом, који ју је тужио за недолично представљање њега самог, што је окончано у његову корист. С друге стране, њено приказивање филмске сцене и људи који се баве седмом уметношћу чини се да је први пут тада било представљено као место где је лепој и згодној жени баршунастог гласа и неоспорно изазовне спољашњости, ускраћена свака могућност да буде третирана и као озбиљна уметница.
А да је била више од расне лепотице, у то нема сумње. Много пре интернета и утицаја визуелног садржаја друштвених мрежа, пропаганде лажног и непостојећег сјаја, Брижит Бардо сматрана је најлепшом женом великог платна коју је европски филм имао. Почела је да ради врло рано, и до своје 39. године снимила је чак 60 наслова у разним продукцијама. Око ње су се отимала највећа имена тадашњег европског филма, па је тако неке од успешних улога остварила код редитеља као што су Стено, Рене Клер, Мишел Буарон, Роже Вадим, Луј Мал, Анри-Жорж Клузо, Жан-Лик Годар. Од првог филма Нормандијска група из 1952. до последњег Заводник Колино из 1973. њену филмографију чине данас култни наслови И Бог створи жену – захваљујући коме стиче и светску славу 1956. године – Враголанка, Невеста је сувише лепа, Веза за једну ноћ, Бебет иде у рат, Приватан живот, Презир, Вива Мариа – којим коначно добија статус и озбиљне глумице, а не само лепе плавуше, што је било крунисано и номинацијом за награду Бафта, британске филмске академије – те Мушки род – женски род, Жене, Дон Жуан је била жена…
По сопственом признању, филмски свет је био превише окрутан, а она сама неснађена између улога које је добијала и мушкараца који су је окруживали. Бројне везе које описује, те четири брака иза ње потврђују буран живот који долази до врхунца када изненада одлучује да прекине каријеру. „Завршна сцена у мом последњем филму Заводник Колино симболизује мој будући живот посвећен животињама. Збогом филмови!“, написала је испод црно-беле фотографије на којој је са птицом у руци.
Тај симболичан крај уједно је био и почетак нове каријере, где је постала гласноговорник за борбу за права животиња. Интересантно је да је задржала статус иконе иако је више од 50 година била ван светлости и мрака филма. Пажњу јавности изазивала је својим изјавама у којима није жалила речи против својих колегиница због ношења крзна на себи, или подршком десно оријентисаној партији Жан-Мари ле Пена. Уз то, преживела је канцер и неколико покушаја самоубиства и до краја је отворено говорила против незавидног статуса жена у филмској индустрији. И да су њене речи озбиљно схватане, „Me too“ покрет могао је да отпочне много раније. Наравно, најчешће су биле цитиране изјаве којима је потврђивала да јој године нису ускраћивале ужитке. „Увек сам обожавала младе згодне мушкарце. То што сам остарила, не значи да се мој укус променио. Ако и даље могу да их освојим, зашто да не?“
Кажу да је била лепа до последњег тренутка.
Извор: Радар
