Пише: Др Ратко Шелмић
Када се говори о славним научницима, уметницима и проналазачима, прва мисао је да су то људи бриљантних каријера, почевши од ђачких и студентских дана. Али, међу њима има и таквих који су у младости били лоши ђаци и студенти, а неки чак и лошег, хулиганског понашања. На списку таквих „несташних” су многа славна имена: творац периодног система хемијских елемената Дмитриј Мендељејев, аутор новог правца у геометрији Николај Лобачевски, оснивач космонаутике Константин Циолковски, проналазач Томас Едисон, писац Гистав Флобер, филмски продуцент Волт Дизни, физичар Стивен Хокинг итд. За лоше ђаке и студенте то је утеха и оправдање, али и подстрек, јер „конац дело краси”.
Погледајмо и њихове биографске карактеристике из млађих дана.
Хемичар Дмитриј Мендељејев је био последње, седамнаесто, дете у породици. Да се не би досађивао код куће без браће, њега су дали у школу са седам година. Пошто су у школи примали децу са осам година, он је морао да проведе у првом разреду две године: једном волонтерски и други пут као обавезни ученик. У средњој школи Мендељејев је често добијао лоше оцене, посебно из латинског језика. Због тог предмета његово име је често било на табли за лоше ђаке, а умало није поновио разред и био искључен из школе. То се није догодило захваљујући савету гимназије, где су се с уважавањем сећали његовог оца који је раније био директор те исте школе.
Млади Мендељејев се често тукао, а једном приликом је учествовао и у двобоју када га је изазвао син жандармеријског официра. Касније, већ у позним годинама, Мендељејев је упоређивао своје болове с дечјим инцидентима: „Боли цело тело, као после наше туче с непријатељима на мосту.” После смрти свог оца прека и изазивачка нарав будућег научника се смирила и он је почео одговорно и систематски да учи.
У добијеном матурском сведочанству 1849. године писало је да је Мендељејев остварио довољан успех из религије и руске књижевности, добар успех из правних наука, судског система, физичко-математичких наука, историје и географије и врло добар из руског језика и уметности. Кроз годину дана он се уписао у Главни педагошки институт у Петербургу и 1855. године завршио је студије са златном медаљом, а 1869. године објавио у виду таблице свој опште признати периодни систем хемијских елемената.
Лобачевски у полицији
Математичар Николај Лобачевски са своја два брата уписао је гимназију у граду Казањ 1802. године, где је наставио студије пошто је једва положио пријемни испит, и то из другог покушаја. На универзитету Лобачевски је учио приљежно, али се препирао с професорима, стално правио испаде, па је доспео и у новине на страници за делинквенте.
Једном приликом Лобачевски је завршио у полицијској станици, јер је учествовао у тучи. А други пут је ушао у двориште универзитета јашући краву и наочиглед ректора почео је да изводи циркуску акробатику! Због тога је изгубио статус студентског руководиоца и право на партиципацију за уџбенике.
У школском извештају за 1811. годину Лобачевски је заузео прво место по лошем понашању. У његовој факултетској карактеристици писало је:
„Лобачевски најстарији је у последње три године био у већини случајева лошег понашања, у понављаним значајним испадима више пута је давао лоше примере својим друговима, много пута је био кажњаван, али се није поправљао; по карактеру је својеглав, често непослушан, занесењак који има погрешне идеје; у књизи за казне записан је 33 пута.”
За своје лоше понашање Лобачевски се касније јавно извинио и обећао да ће се поправити, па је добио степен магистра математичко-физичких наука. Године 1914. он је постао професор универзитета, а затим је научни свет пријатно изненадио својом револуционарном теоријом о нееуклидској геометрији.
Оснивач космонаутике Константин Циолковски је одредио космичке брзине тела и захваљујући тим открићима совјетски инжењери успели су да направе ракету и пошаљу човека у свемир. Циолковски је почео да учи азбуку с пет година а за свако научено слово добијао је копејку од своје мајке. Према његовом аутобиографском тексту Карактеристике из мог живота, у школи му је настава била спора и мучна. Отац је покушавао да га подучи, а мали Константин је то све доживљавао као стрес. Страсно је читао све што му је дошло до руку. Волео је да сањари и чак је плаћао млађем брату да слуша његове „глупости”. Много је играо лопту, пуштао змајеве, клизао и добијао батине због туче са старијим братом и непослушности према родитељима. Када је имао десетак година, због јаке прехладе и прележаног шарлаха оглувео је. Тако је постао, по сопственим речима, „ненормална особа и богаљ”. Први разред је уписао тек са 12 година. Глувоћа га је мучила и ометала његово гимназијско образовање. Понашао се недолично и бивао стално кажњаван. После мајчине смрти почео је да учи још горе. Други разред гимназије је поновио, а у трећем разреду је искључен из школе уз препоруку да упише техничку школу. Од тада је постао самоук, поставио десетине научних експеримената и задужио човечанство својим великим научним открићима.
Томас Едисон, проналазач сијалице, фонографа, телеграфа, филмске камере и многих других апарата, присталица једносмерне струје, велики ривал нашег Тесле, у школи је био нестабилан и хиперактиван ученик, па га је учитељ отпустио из школе после само три месеца. Седмогодишњи Едисон образовање је наставио самоук, уз помоћ своје мајке. Почео је да гута све доступне књиге: Чарлса Дикенса, Вилијама Шекспира, уџбенике експерименталне физике…
Са само 12 година од своје прве уштеђевине (продавао је новине у возу) направио је малу физичко-хемијску лабораторију у подруму своје породичне куће. Никада више није крочио у школу, али је већ са 19 година остварио свој први изум и пријавио свој први патент – телеграф с предајником и пријемником Морзеовог кода! Остварио је преко хиљаду својих патената из различитих области електротехнике.
Гистав Флобер, славни француски писац, аутор чувеног романа Госпођа Бовари, у школи је имао репутацију немирног и лошег ђака и што је посебно занимљиво био је лош у правопису. За разлику од њега, његов старији брат био је изванредан ученик и понос своје породице. Искушења писца романа Госпођа Бовари наставиће се у високом образовању. Његови родитељи желели су да он постане адвокат, наговарали су га да студира права. Флобер пристаје, али се убрзо разочарао у правне науке. Три године касније напустио је универзитетске клупе делом и због својих епилептичних напада и посветио се писању. Занимљиво, волео је село у коме је до краја живота живео, а када је имао инспирацију, писао је читавог дана, да би увече све то свео на неколико сјајних реченица.
Ајнштајнови проблеми с говором
Волт Дизни, филмски продуцент, „отац” Микија Мауса и Паје Патка, није волео школу. Поред средње школе, ноћу је похађао и Академију лепих уметности и цртао стрипове за школске новине, па се дешавало да услед умора заспи на часу. У средњој школи је послао писмо свом директору да изрази своју аверзију према образовном систему. Млади Волт је имао лоше оцене, па је са 16 година прекинуо школовање. Пријавио се за војску у току Првог светског рата, али је одбијен јер је био малолетан, па се прикључио америчком огранку Црвеног крста у Француској, где је возио кола хитне помоћи.
И у новијој историји науке било је великих научника који се у школи нису прославили. Познати британски физичар Стивен Хокинг био је један од најгорих ученика у свом разреду, премда је показивао велико интересовање и таленат за неке предмете, посебно за физику.
Овом угледном друштву могу, само донекле и условно, да се придруже: генијални Алберт Ајнштајн, филмски режисер Стивен Спилберг, бивши премијер Уједињеног Краљевства Винстон Черчил и амерички писац, публициста, проналазач и дипломата Бенџамин Френклин.
Алберт Ајнштајн није био лош ученик (супротно устаљеном мишљењу у нас), али није био бриљантан школарац. Касно је проговорио, а говорни језик му ишао тешко, па су се родитељи плашили да ли ће уопште научити да говори. У школи није волео да учи напамет, био је непажљив на часу, веома спор, осредњи у језицима и одличан из математике и физике.
И славни филмски режисер бриљантне каријере, добитник неколико Оскара, Стивен Спилберг, не може да се похвали успехом у школским данима. Због ниских оцена у школи није могао да постане студент на Универзитету Јужне Калифорније, па је уписао Универзитет Лонг Бич.
Винстон Черчил није био лош ђак, али је имао репутацију веома недисциплинованог ученика. Његов отац није био задовољан резултатима свог сина, па је Винстон напустио школу и уписао се, из трећег покушаја, у Краљевску војну школу.
Бенџамин Френклин је у десетој години напустио формално образовање, али је касније био необично успешан у различитим областима. Један је од аутора Декларације о независности САД.
*редовни професор универзитета у пензији
Извор: Политика Магазин
