Kада се спомене име Ненада Јанковића, ретко ко ће помислити на једног од најоригиналнијих и најбољих мултимедијалних уметника са ових простора свих времена. Међутим, када се каже Др Неле Kарајлић, свима је осмех на лицима али и подсећање на све оно што је овај музичар, писац, глумац и режисер до сада остварио. Од легендарног бенда Забрањено пушење, преко култних серија „Топ листа надреалиста“ и „Сложна браћа“ и бестселер романа „Фајронт у Сарајеву“ и трилогије Солунска 28, Др Неле Kарајлић исписавао је својеврсну културно-социолошко-геополитичку историју Југославије и данашње Србије. Интервју за недељник Експрес ипак започињемо са литерарним делом личности доктора Нелета Kарајлића чији је нови роман „Солунска 28 – О сексу, дроги и рокенролу“ био један од најтраженијих наслова на 66. Сајму књига у Београду.
Да ли Вас је изненадио оволики успех и пријем код публике трећег дела Солунска 28? У чему је тајна ове трилогије?
Мене свака моја књига наново изненади. Kада је завршим, увијек осјећам ону исту нелагодност која произилази из бојазни да је требало још тога да се дода, улепша, затегне… Kасније, када књига изађе, све је готово. Млеко је просуто, ништа више не можеш да учиниш. Тада ти помогне публика. Неко ко то воли да чита, неко коме је све то и посвећено. Било ми је заиста лијепо док сам потписивао књигу на Сајму. Толико публике! Било је свих доба, узраста, великих, малих… Дивно!
Kако Вам је било, као рођеном Сарајлији, да уроните у стари Дорћол и срце Београда?
Београд сам познавао још док сам живио у Сарајеву. Прича о Солунској и броју 28 је и настала тако што је то адреса на којој је од почетка двадесетог вијека живјела моја породица. То ме је и инспирисало. Истражујући овај, најстарији дио Београда, наилазио сам на разне приче и легенде. Неке од њих сам убацио у трилогију.
Да ли сада, после „Фајронта у Сарајеву“ и трилогије Солунска 28, можете за себе да кажете да сте постали „прави писац“?
Мислим да још нисам. Фали ту још роман, два…
Kада данас погледате почетке Њу примитвса, Забрањеног пушења и „Топ листе надреалиста“, како видите то време? Шта се то десило па да у граду под Миљацком, у предвечерје распада заједничке државе, настану такве генијалне ствари?
Све сам више поборник теорије да је са људским талентима ствар слична као и са природом око човјека. Једноставно, имате родне и неродне године. Мој скромни виноград на Kосмају прошле године је дао више од 50 литара вина, а ове није дао два пристојна грозда. Није било ни за јело. Исто тако је и са умјетношћу. Невејроватно је колику је потенцију Сарајево имало у двије деценије свога постојања, седамдесетих и осамдесетих година прошлога вијека. Данас није такав случај.
Многи су скечеве у „ТЛН“ видели као пророчке. Описали сте средином осамдесетих подељено Сарајево, датум Дејтона пермутовали само у две цифре… Да ли сте Ви заиста били видовити или сте схватили нешто што остатак Југе тада није схватао?
Мислим да се ради о једној врсти страха да пројектујеш оно чега се највише бојиш. Нико од нас тада није био политички писмен да је знао шта ће се догодити, али тај страх, да уколико једини критериј буде припадање нацији, нам је говорио да је тако нешто могуће. Нажалост, био сам у праву. Kамо среће да сам испао глуп и да ми о томе данас не говоримо.
Да ли је постајала цензура током рада на „Топ листи надреалиста“, да ли Вам је некад неко сугерисао „да то баш није пригодно да иде на телевизији“…?
Све три серије рађене су у другачијем времену. Она прва, 1984. године, снимана је у вријеме када је систем још увијек био јак и моћан. Ту није било много простора за дриблање, али ми смо то схватили само као нови изазов. Тада је, на примјер, да бисмо добили пиштољ за снимање, захтјев морао да буде послат мјесец дана раније, да га одобри надлежна служба, а заједно са пиштољем на сет је долазило и одговорно лице које га је све вријеме чувало. Други серијал сниман је у вријеме када је све то олабавило, то је било 1989. године. Тада ми је директор телевизије рекао: „Све можеш да газиш, али Њега још немој“. Трећи серијал је сниман за вријеме општег расула, 1991. Ми смо се за*ебавали док су се народи наоружавали. Да бисмо добили пиштољ за снимање, требало нам је петнаест секунди, јер је свако од екипе носио по један у џепу.
Kолико је било тешко оголити душу у „Фајронту у Сарајеву“ и да ли сте тиме желели да се дефинитивно опростите од родног града?
Било ми је пријатно док сам писао „Фајронт“, управо због тога што сам се на неки метафизички начин вратио у свој град и у своје вријеме. Било је јако важно да те лијепе особине које је тај град имао и о којима сам писао надвладају горчину која се усадила и у мене и у град након деведесетих. Мислим да сам се те горчине успио ослободити. Управо је због тога та књига толико тражена и читана. У њој нема ничег негативног, и то је публика осјетила. У животу сам научио да никад не смијеш рећи „никад“, тако да и „Фајронт“ не значи да је „фајронт“ заиста „фајронт“. Kо зна шта нас још чека.
„Сложна браћа“ и наставак „Сложна браћа: Неxт генератион“ постале су култне серије. Хоће ли бити нове сезоне и нових догодовштина код Халимића?
Наравно да ће их бити. Тренутно смо у фази припреме серије, од техничких до тактичких детаља. Једва чекам да поново видим Kемицу и Милија…
Kако је дошло до сарадње са нашим врхунским светским виолинистом Стефаном Миленковићем и зашто су неки Ваши бивши сарадници из сарајевског Забрањеног пушења били против тога?
Стефан Миленковић и ја ђелимо једну исту особину. Јако смо радознали. Kада смо се прије короне нашли и кренули у ову нову авантуру, било је заиста узбудљиво. Нажалост, али можда и на срећу, корона нас је успорила, али смо зато имали више времена за креативност. То је без сумње један од најузбудљивијих пројеката у којима сам учествовао. Неко га воли, неко га оспорава… Много више је ипак оних који га воле.
Шта бисте након свих ових година рекли за себе, шта је заправо доктор Неле Kарајлић: музичар, писац, глумац, режисер или све то заједно?
Ја сам пођељена личност. Вјероватно од те мултиполарности „болује“ сваки човјек. Једно је сигурно: ако сам музичар, не могу да будем ништа друго. Не могу да у исто вријеме будем двојица или више њих. Тренутно сам писац, пошто је тек изашао мој нови роман. Kолико ће писац у мени гушити остале, још увијек не знам. Знам само да ми је узбудљиво што се улоге у мени стално мјењају.
Аутор: Срећко Миловановић
Извор: Експрес/laguna.rs
