Пише: др Јован Попов
Књига „Горди и понизни – парадоксалисти Фјодора Достојевског“ аутора проф. др Јована Попова представљена је у наставку књижевног програма XXXIX фестивала Град театар, на Тргу пјесника у Будви.
Издавач књиге је Српска књижевна задруга, а аутор је за ово дјело награђен наградом „Никола Милошевић“ за 2024. годину. Модератор вечери био је Никола Маринковић, главни и одговорни уредник Српске књижевне задруге.
На почетку вечери, Маринковић је истакао темељне методске и тематске оквире Поповљевог истраживања, означивши књигу као примјер озбиљног карактеролошког приступа романима Фјодора Достојевског.
“У питању је једна карактеролошка студија која покрива заиста цјелину, дакле најважније ликове и дјела Фјодора Михајловича. И кроз анализу ликова и дјела, не само да открива нешто ново о великом руском писцу, већ и говори нешто о свима нама. Јер Достојевски је дефинитивно један од аутора који, када га читате, заправо говори о вама самима. Колико год његови ликови дјеловали парадоксално, некако превише динамично, можда и трагично, драматски, али они заиста представљају могућности личности сваког од нас. И ова књига је управо књига о томе“, рекао је Маринковић.
Говорећи о сопственом приступу Достојевском, Попов је нагласио да је ријеч о више од књижевноисторијског истраживања, уз осврт на институционални контекст изучавања Достојевског у Србији.
“Одакле смјелост, послије свега онога што је о Достојевском написано, да уопште не идемо шире од српског језика, да се још нешто напише? Укључујући, наравно, и ауторе из Црне Горе. Моја колегиница из Подгорице недавно ми је послала ново издање своје књиге, Соња Томовић-Шундић. А да поменем и Милосава Бабовића, родом из Црне Горе, који је предавао на славистици у Београду, докторирао на Достојевском у Подгорици, објавио тезу “Достојевски код Срба“, касније још једну монографију о Достојевском биографског типа. Поменут је вечерас и Никола Милошевић, а послије њега тај предмет је на катедри за општу књижевност наслиједио Драган Стојановић. Када је он отишао у пензију, ја сам се, на сопствену иницијативу, прихватио тог посла, јер је заиста важно да се проучавање дјела Фјодора Достојевског на катедри одржи”, казао је Попов.
Он је говорио и о основним цртама методологије која стоји у основи књиге, истакавши да се одлучио за комбиновани приступ.
“Ја предајем предмет који се зове “Аспекти романа Достојевског” и ту пратим мање-више хронолошки његова најважнија дјела. Међутим, приступ који сам примијенио у овој књизи је другачији. Он је методолошки постављен прилично еклектички, у оном бољем смислу. Волим тај академски еклектицизам јер вам он омогућава слободу кретања у оквиру науке о књижевности. Тако да сам и овдје укрштао метод историје књижевности, тематолошки метод, компаративни метод, али у крајњој линији ипак доминира херменеутика. Дакле, тумачење самог текста, при чему сам залазио и на подручје тзв. егзистенцијалне херменеутике. То значи да сам улазио и у биографске појединости када ми је то било неопходно“, додао је Попов.
Посебну пажњу Попов је посветио термину “парадоксалиста“, који се налази у поднаслову књиге.
“Ја сам, наравно, пошао од ‘Записа из подземља’. У њему његов јунак, заправо на једном мјесту, тај приповједач, који сада није исто лице као и сам јунак, назива тог јунака парадоксалистом. Али, то је остало као одређујући термин. Мене је то подстакло да размишљам о томе како и многи други јунаци код њега заправо посједују сличну карактерну противрјечност која их чини парадоксалним. И зато сам говорио о парадоксалистима у множини. У чему је та парадоксалност? То у наслову “горди и понизни” није као опозиција, него је ријеч о онима који су истовремено и понизни и горди”, истакао је Попов.
Осврнуо се на идеолошку и рецепцијску употребу Достојевског у двадесетом и двадесет првом вијеку, истичући заборављене али значајне руске критичаре.
“(Николај) Доброљубов је био веома цитиран и омиљен у вријеме када је код нас и у Совјетском Савезу доминирала марксистичка критика, јер је он сам био љевичар. А послије тога је незаслужено потиснут у заборав. То је критичар који је умро са 25 година. И притом посљедње што је прочитао од Достојевског прије него што је умро, и што је изашло, били су ‘Понижени и увријеђени’. Он дакле није дочекао чак ни ‘Записе из подземља’. А био је управо уочио да се у дјелима дотадашњег Достојевског супротстављају ти кротки и горди”, казао је Попов.
Попов је мишљења да је на Достојевског највише утицао боравак на робији.
„То је оно што је доприњело и довело до његовог унутрашњег преврата, до те метаноје у њему, до његовог идеолошког преврата. Што се тиче друштвених збивања, он је био веома опрезан после изласка са робије док му још није омогућено да се врати у књижевност и у пријестоницу, односно у једну од две пријестонице. Мада ја мислим да је он заиста интимно прихватио царизам и постао конзервативац, то што је рецимо Никола Милошевић увијек оспоравао. Он је сматрао да тај његов унутрашњи преображај заправо није био искрен и аутентичан“, казао је Попов.
Анализа ликова: слуге, лакрдијаши и еротичари
Попов је анализу ликова подијелио на слуге, лакрдијаше и еротичаре.Говорећи о слугама, истакао је да је најзанимљивије што слуге понекад преузимају доминацију и постају надмоћни над својим господарима.
“То је нешто што има своју еволутивну нит, али сам избјегавао да о томе говорим у неком смислу праволинијског развоја. Дакле, јесте то повезано и са епохалним историјским догађајима, са ослобађањем кметства, то је све тачно. Али није код Достојевског то баш тако, он не би био тако велики писац када би то било тако строго разграничено и шематски поставио“, рекао је Попов.
Када је ријеч о лакрдијашима, Попов је истакао да су они једна од најважнијих специфичности у цјелокупном стваралаштву Фјодора Достојевског, нарочито у његовој најзрелијој фази.
“Колосални краљ свих лакрдијаша јесте Фјодор Павлович Карамазов. Он није у равнотежи са Миусовим, њих двојица се сучељавају само у једном погледу. Миусов је споредан јунак, то је неумјестан скуп погледа. Фјодор Павлович је ту доминантна фигура у којој су опет синтетисане претходне лакрдијашке фигуре, рецимо као што је онај Лебедев из “Идиота”. Дакле, то су они који су понизни, код којих су гордост и понизност у највећој мјери у нераскидивом дотицају из преплитања. Они непрекидно понижавају сами себе да би могли понижавати и друге. Када постају демонски, нихилистички, тада им више ништа није свето и немају никакву вриједност, што је крајњи степен њихове лакрдије. А Фјодор Павлович Карамазов је управо такав лик“, казао је Попов.
Осврт на хомосексуалне назнаке и друштвене контексте
Говорећи о еротичарима, Попов је истакао да је љубав између мушкарца и жене код Достојевског патолошка, али да постоје и назнаке хомосексуалности.
„Мислим на патолошке љубави гдје су термини садизма, мазохизма и фетишизма избили у први план. За мене је било важно да покажем да није ријеч прије свега о сексуалном садизму и мазохизму, јер тога код Достојевског нема, него је прије свега ријеч о ономе што је Фројд називао моралним мазохизмом. Фројд је мазохизам дефинисао као садизам окренут према себи, дакле то су двије стране истог новчића. Фројд је то називао моралним, а Фром социјалним мазохизмом и ту онда налазимо на читав репертоар ситуација у којима се те ствари показују“, казао је Попов.
Истиче да је једини отворени хомосексуални однос пронашао у „Њеточки Њезвановој“.
„То је незавршени рани роман, и у једном од три поглавља имамо однос између Њеточке и Катје који је експлицитан. Само сам ту тражио разлог како је 1849. године то могло да прође и да буде штампано у часопису, па сам пронашао у литератури да је та врста женске хомосексуалности била толерисана до одређене мјере. Нећу сада да експлицирам границе, али постоји објективна граница која се не може приказати и која се не толерише. Ипак, чак је и црква, што потврђују озбиљни радови, толерисала неку врсту лезбијског односа, или бар псеудо-лезбијског. Тај однос у “Њеточки” јесте експлицитан. Било је реакција од колега да је то угађање трендовима, али није ни угађање трендовима, нити бјежање од њих“, нагласио је Попов.
Разговор са публиком
Осврнувши се на више тематских слојева Поповљеве интерпретације, те постављајући неколико питања која су, како је навео, подстакнута претходним током разговора и одломцима из књиге, академик проф. др Синиша Јелушић је указао на херменеутички приступ и присуство метафизичко-религијског слоја у руској филозофији “Сребрног вијека”, посебно међу писцима и мислиоцима који су Достојевског читали кроз теолошку призму.
„Ви сте помињали термин херменеутика у тумачењу. Сви руски филозофи Сребрног вијека посебно су укључивали тај без остатка метафизичко-религијски проблем. Мени се чини да ви нисте ишли сасвим на том трагу и то је сасвим јасно. Какав је заправо онда, у том смислу и вашег опредјелјенја, однос метафизике и књижевности кад је ријеч о Достојевском?“, питао је Јелушић.
У наставку је подсјетио на примјер Фридриха Кофмана који је Достојевског уврстио међу егзистенцијалистичке мислиоце, те на познату критику (Николаја) Берђајева од стране Михаила Бахтина, упитавши Попова да ли дијели то становиште. Посебно се задржао на тумачењу Достојевског код Николе Милошевића.
„За Николу Милошевића је он без остатка нихилистички, атеистички мислилац, а ово друго све само нека компензација, пројекција, која би могла тумачити да је на неки начин лажна. У ком смислу је Ваша, тако да кажем, условно идеолошка позиција читања значења Достојевског другачија или блиска са?“, додаје Јелушић.
На крају, академик Јелушић је истакао да му је посебно значајан био ауторов осврт на приповијетку “Кротка”, те се задржао на питању иконе Богородице у тренутку самоубиства главне јунакиње.
„Кротка ће извршити самоубиство са иконом на грудима. Значи имамо у хришћанству смртни гријех самоубиства, овдје имамо допуну самоубиства са иконом и то остаје она велика загонетка. Остаје сада загонетка њене покретачке мотивације да у том часу изврши управо такав тип самоубиства“, казао је Јелушић.
Јелушић је указао и на могућност другачије психоаналитичке интерпретације женских ликова код Достојевског.
„Код вас је Фројд у првом плану кад говорите. Али мени се чини, поготово кад је ријеч о женским ликовима, да треба узети у обзир Јунгову психологију јер је значење аниме веома важно. Управо та анима Кроткина, а то имамо и код Соње, они дјелују, трансформишу. То је нека врста утицаја по мом суду софијанистичке руске филозофије“, рекао је Јелушић.
Захваливши академику Јелушићу, Попов је казао да су питања и коментари „поткрепљени пажљивим читањем и озбиљним промишљањем“, па се осврнуо редом на све наведене ставове. Што се тиче Јунговске интерпретације, указао је да су неки други аутори у савременој славистици и књижевној теорији, као што су Јасмина Ахметагић и Оливера Жижовић, више развијали тумачења женских ликова кроз Јунгове архетипове. Он се, како је навео, није одлучио да тај приступ укључи у књигу јер би интеграција толико различитих психоаналитичких приступа „била презахтјевна”.
„Свако проналази своје упориште и просто ја нисам у стању био да све то интегришем у своју књигу и мислим да једноставно то не би било ни могуће“, казао је Попов.
На питање о икони Богородице у Кроткој, Попов је потврдио важност детаља који је често био предмет ранијих тумачења.
„То је питање којим се највише бавио Драган Стојановић, зашто Кротка скаче са иконицом у наручју, јер нисмо рекли, то је икона Богородице. Једно од могућих тумачења, које је мени најближе, јесте да она управо тиме жели да тај највећи капитални гријех, гријех самоубиства, унапријед искупи, односно да измоли опроштај за гријех“, рекао је Попов.
На примједбу о тумачењу Достојевског код Николе Милошевића, Попов је изразио резерву према тврдњи да га је Милошевић сматрао нихилистом или атеистом.
„Мислим да је претјерано рећи да је он Достојевског посматрао као нихилисту или атеисту. Никола Милошевић је у њему видио генералног антрополошког скептика. Да он прије свега човјека види као рђаво створење. За Николу су ликови као старац Зосима, па чак и Аљоша Карамазов, били умјетнички неуспјели. Ја сам на једном мјесту то отворено и рекао, Кротка није била кротка по својој природи“, казао је Попов.
Закључно, Попов је казао да му је најближи тзв. психолошко-антрополошки правац у интерпретацији Достојевског, и да му нису спорни ни религијски ни идеолошко-политички слојеви, али да их није учинио средишњим дијелом своје анализе.
„То је нешто што мени не проистиче из мене, како да вам кажем, дакле није мој примарни интерес. Не спорим вриједност тих тумачења, али ово је мој угао“, рекао је Попов.
Професорица Божена Јелушић поставила је питање, а које јој је предочила њена ученица, везано за испитивање женских ликова и тумачење односа ликова код Достојевског, са посебним освртом на парадигму парадоксалности код Достојевског и тему лезбијских односа.
„Оно што ме занима јесте да ли сте примијетили однос Свидригајлове супруге према Дуњи као класичан лезбијски однос, с обзиром на то да она прихвата све слушкиње као мужевљеве љубавнице, осим Дуње? Такође, у вези с темом лезбијских односа, постоје тумачења, између осталог и код Симон де Бовоар, да је црква некада толерисала такве латентне везе. Које сте све женске ликове у дјелу обрађивали и да ли сте се бавили аспектима нарцизма у оквиру понизности и гордости код ликова?“, питала је Јелушић.
Попов је детаљно одговорио, образлажући свој приступ и границе обраде женских ликова у књизи.
“Ту сте заиста изнели једну занимљиву идеју која се тиче Дуње и Марфе Петровне. Дуња није слушкиња, она је била у форми неке гувернанте, добијала је плату и имале су тешку матерналну ситуацију. Да ли је њихов однос лезбијски? Могло би се говорити о томе, али тамо се каже како је постојао прећутни споразум између Свидригајлова и његове жене да су му дозвољене авантуре са слушкињама, али никако није било дозвољено заљубљивање, односно прелазак границе тјелесног. Управо му се то десило са Дуњом и зато немојте заборавити да је она Дуњу избацила из куће. Да ли је то љубомора, као што ви имплицирате? Иначе, нисам укључио у ову књигу рад који ће, надам се, ускоро изаћи, гдје афирмишем једног свог студента и његову идеју. Поздрављам то што цитирате своју ученицу јер млади имају свјеже идеје. Сасвим је могуће, спреман сам да размотрим. За мене су у књизи били пресудни женски односи Њеточке и Катје, друге женске ликове нисам запазио и нисам обрадио. Што се тиче назнака, поменуо сам расправу између Грушењке и Катарине Ивановне гдје долази до конфронтације, али и некакве лезбијске тензије, то сам поменуо. Женски ликови у књизи су у мањој мјери заступљени. Мој уважени професор Драган Стојановић томе је посветио много више времена (“Из рајског ума Достојевског”), а ја нисам сматрао да сам компетентан да се превише мијешам у те ствари“, одговорио је Попов.
Попов је вече завршио захваливши присутнима и позвао на наставак рада са књигом кроз лично читање и даље тумачење.
Извор: РТЦГ
