Пише: доц. др Радослав Т. Станишић
Филм Балада о војнику почиње поезијом села, живахношћу и раздраганошћу сељана и њховим карактеристичним начином живота. Дјеца по пољанама трчкарају, млади брачни пар са бебом у наручју пролази поред замишљене Аљошине мајке која излази на прашњави друм чији се крај спаја са обзорјем неба. Она исчекује свог сина Аљошу.
Тенк јури беспомоћног Аљошу по брисаном простору, поиграва се са њим, да није жалосно било би смијешно, непријатељ увиђајући да је млади војник у клопци јури за њим иако би ту јурњаву могао да прекрати испаљивањем гранате која би значила крај за Аљошу. Међутим, у овој изузетно напетој и динамичној сцени јурњава се наставља по равном бојном пољу; сцена дјелује мучно, искошена, са кадром из горњег ракурса наопачке окренуте камере, редитељ је вјероватно хтио да укаже да је рат стање у којем се цијели свијет окреће на главачке и смисао живота.
У паничном, али не одузетом страху Аљоша у тој борби за голи живот успијева да се у једном рову докопа ручног минобацача с којим уништава језиву ратну машинерију.
Младом борцу је предочена могућност да добије одликовање за храброст и да за тај подвиг добије звање ратног хероја, међутим као сваки деветнаестогодишњак, искрено и помало неспретно признаје да би он највише волио ако би га наградили са неколико дана одсуства да оде своме дому како би се људски поздравио с мајком и да поправи кров на кући, прокишњава. Ова искреност плијени. Генерал са симпатијама награђује честитог војника који обећава да ће се вратити на вријеме. Два дана до куће, два код мајке и два за повратак.
Одједном се осјетио јачи од рата. Његов покрет је лак а и срце отворено и окренуто људима. Потресна је његова брига око ратног инвалида за кога је рат завршен и који се премишља — да ли се вратити кући или да нађе себи мјесто у неком непознатом крају велике земље. Са којом он пажњом носи два комада сапуна непознатог саборца упућеног умјесто дара жени која би требало да га чека. Међутим, она за ратне услове живи више него добро и чини се да баш и не размишља превише о њему, једе чак и џем заједно са љубавником. Зато Аљоша одлучује да сапун које је носио цијело вријеме поклони саборчевом оцу, који је поскакивао од среће кад је дознао да му је син жив!
Пут до куће је дуг, треба прећи велику Русију. Аљоша путује возовима, теретним композицијама, свим превозним средствима само да би што прије стигао кући да загрли мајку са којм се није опростио када је отишао на фронт. У једном теретном возу морао је да остане без задње конзерве шунке подмићујући тако дебелог чувара-пратиоца да би га овај пустио у вагон са сламом. Управо у овом вагону упознаје ‘слијепог путника’ прелијепу дјевојку Шуру. Реализам је доста опор, али су Аљошина осјећања остала чиста. А његово вријеме није обично вријеме. Централни дио филма зато и заузима сусрет са исто тако младом Шуром која некуд путује и с којом ће извјесно вријеме провести Аљоша.
На једној од малобројних станица Аљоша излази са кантицом да донесе воде, воз је кренуо заједно са његовом лијепом сапутницом а он остаде са чежњивим погледом и кантицом у руци.
Ипак, није се поколебао појурио је кроз кишу и блато возећи се у једном дотрајалом камиону којим је управљала старија жена, успијева да стигне до једног моста на којем је поново срео Шуру. Заједно долазе до једне чесме у природи , заборављајући не трернутке ужасе рата. Аљоша са Шуром доживљава чисту, истинску љубав, романсу која је трајала неколико дана, то су били његови најсрећни дани у његовом младом али већ уништеном животу. Први загрљај, прве њежности, и на крају растанак. Шура га испраћа трчећи за возом гледајућу за нађеном и изгубљеном љубави. Остаје сама на станици. У овој сцени Чухрај оправдава назив свог филма у пуном смислу тих ријечи, и заиста је ова прича балада о војнику.
Аљоша наставља свој бесконачни пут ка своме дому са помијешаним емоцијама, мисли на Шуру , на мајку, на кућу, у овој сцени наизмјенични крупни планови њега и његове дјевојке са позадином младих бреза у дуплој експозицији, а све у покрету са стилизованим свијетлом и фотографијом дјелује у пуној емотивној силини. Аљоша се у флеш-беку сјећа Шуре, њене дуге косе увијене у плетеницу, осмијеха, њених милих очију и воде поред које су крепили. Аљоша као да је иживио цио свој живот – учинио је за своју земљу и слободу све што је могао, остварио снове па му за сусрет са мајком остаје само неколико тренутака — тек да се опросте, јер њега тражи рат из којег се више никада неће вратити. То је цио један људски вијек речен у филму, да би од њега остала само једна једина реченица: био је Аљоша, отишао је на фронт, није се вратио и остао је негдје само као руски војник. Тај последњи воз који је требао, коначно да га довезе до куће бива бомбардован.
Срећа му полако измиче, Аљоша је на домак куће, свеге још неколико километара, али вријеме отпуста је истекло треба још данас да крене назад на фронт.
Воз је у пламену. Аљоша спашава дјецу и повријеђење путнике, а онда узима инпровизовани, готово оронули сплав и весла, пловећи с њим до друма који води његовој кући. Старим коамионетом коначно долази дому своме, али мајку не затиче кући, отишла је да ради на пољу. Филм је велика оптужба рата. Чухрај је својим дјелом охрабривао и друге на искреност и непосредност и тако утицао на преображење руског филма.
То је филм вођен срцем које разбија свако ограничење — форма се одређује не само својим унутрашњим садржајем већ и начином посматрања. Филм је сваким кадром аутентичан у руском амбијенту и човјеку. универзалан у дејству, па се доживљава као поезија и трагичност живота.
У последњој сцени филма; Неко од сељана је дозвао његову мајку и креће најљепша сцена у филму. Мајка задњим атомима снаге трчи кроз брезе и поља жита Руске огромне степе, успијева да изађе на друм да дозове сина Аљошу иако је то више био крик из очаја, који се већ био укрцао у камионет за повратак на фронт. Аљоша је чуо, искочио је из камиона и трчи мајки у загрљај. Најзад је успио, испунила му се жеља, цијели његов млади живот стао је у том једном загрљају…Мајка плаче и моли га да остане, али он мора на фронт дао је ријеч, обећава да ће се вратити. Аљоша није одржао обећање. А мајка од тога дана свакодневно излази на вијугави друм и, чека, ‘еда ли њеног маличка.?
Редитељ Григориј Чухрај је лирик и редитељ детаља, испричао нам је дивну причу, која плијени својим једноставношћу, љепотом, истином, снажном емоцијом изнутра обасјана свијетлом поетског надахнућа.
Извор: РТЦГ
