Пише: Редакција
Према подацима посљедњег пописа становништва и стамбеног фонда у Црној Гори (2023) десетине хиљада станова стоји празно или се користи само повремено. Док једни виде у томе знак економског раста и инвестиционог оптимизма, други се питају: Кога, заправо, чекају ти станови?
Посљедњих година у Црној Гори, посебно на приморју, никли су стамбени блокови. Међутим, многи од тих станова нијесу купљени да би у њима неко живио, већ као инвестиција, често страних држављана, са циљем да се издају током туристичке сезоне или једноставно чекају раст цијене.
Тако долазимо до парадокса: у земљи са платама које тешко прате цијене квадрата, расте број нових станова – али не и број станара.
Подаци показују да се Црна Гора суочава са негативним демографским трендовима: одлазак младих, смањење наталитета, старење становништва. Све мање је младих породица које могу да приуште куповину стана, чак и у мањим општинама. Истовремено, цијене некретнина и закупа у порасту су, нарочито у градовима на обали, гдје је тржиште прилагођено странцима, а не домаћем становништву.
Тако празни станови, преко 70 хиљада, нијесу одраз благостања – већ све чешће свједоче о не баш контролисаној стамбеној политици и недоступности становања за грађане. Посебно у приморским општинама, број станова премашује број становника. Будва, на примјер, има вишеструко више станова него пријављених грађана. Иако то краткорочно пуни буџете током сезоне, дугорочно доводи до урбанистичке анархије, инфраструктурног колапса и губитка социјалне кохезије.
Будући да просјечан црногорски грађанин тешко да може приуштити стан без дугорочног и неповољног задуживања, остаје отворено питање кога чекају празни станови: богате стране инвеститоре, туристе и краткорочне закупце, или пак остају празни – као амортизација вриједности у бетону. Или пак тако чудновата продукција некретнина има неко своје објашњење из контекста „сиве зоне развоја“.
