За почетак се подсјетимо једне старе логичке законетке о два брата од којих један увијек говори истину а други увијек лаже. Не знајући на кога ћемо од браће наићи треба да смислимо питање које ће нам омогућити да када се нађемо на њиховом раскршћу изаберемо прави пут на основу њиховог одговора на питање – Kуда даље?
Kада дођемо на раскршће било ког брата да тамо затекнемо упитаћемо га: „Што би рекао твој брат који је од ова два пут прави?“
Добићемо исти одговор. Онај који говори истину рећи ће истину о свом брату лажову и показати нам на криви пут. Онај брат који лаже слагаће у вези свог брата који говори истину и показати нам такође на криви пут. Све што треба да урадимо је да кренемо супротно од онога што су нам браћа показала.
Та два брата која дрежде на нашем политичком раскршћу јесу власт и опозиција. Поводом стања у држави власт је увијек говорила лажи а опозиција истину.
Међутим када је опозиција дошла на власт почела је да лажуцка, а када се власт преселила у опозицију почела је да говори, замислите чак и понеку истину, али искључиво о бившој опозицији, док о самој себи ни случајно није изрекла ни једну једину истину већ и даље само и искључиво још веће лажи.
Стање на раскршћу се мало промијенило али је питање којим се решава задатак у принципу остало исто. Било коме да га упутимо, власти или опозицији, потребно је да кренемо путем супротним од оног на који ће нам браћа (власт и ппозиција) показати.
Треба да окренемо леђа браћи партијама и окренемо се појединцу. Нужно је да појединца и његов исказ ставимо у први план. Једино ће појединац препознати прави пут. Појединац без партијских дугова и обавеза. Појединац неокован визијама историје оне старе и ове скорашње.
Потребан нам је појединац без страственог заклињања у државу, јер држава за појединца представља само уговор који је са њим као појединцем склопила.
Појединац одмах примијети када држава почиње да лаже, вара и крши уговор. Појединац реагује у корист уговора, опомиње државу и враћа је на пут права и закона. А то афирмише државу, чини је бољом, садржајнијом и одговорнијом. Требају нам дакле часни и способни појединци у судтсву, у законодавству, у извршној власти.
Зато су нам управо сада најбитнији појединци или како се то у изборном законодавству назива, отворене листе.
Резултати последњих избора су нам доказали да опозиција нити хоће, нити јој је намјера, нити може наудити држави.
Избори су нам такође доказали да ни бивша, тродеценијска власт ДПС-а уз сва своја непочинства, чак и да се задржи као фактор на политичкој сцени нема више снаге да државу и даље држи заробљеном и пођармљеном својој партији.
Зато наступа вријеме индивидуалаца.
Они појединци који нијесу били политички ангажовани или су се успјели ослободити страха и партијских демагогија могу указати којим нам путем ваља ићи. Тај пут подразумијева да се све државне структуре ослободе партијских уплива и интерпретација. На том путу се морају зауставити партијске играрије и договори у дефинисању приоритета, стратегија, предуслова, избора кадрова који су за друштвене промјене и оздрављење државе задужени. На том путу треба елиминисати партијска саопштења из информативних емисија.
На том путу друштво се више не смије застрашивати државним симболима – енормним количинама застава, грбова, прекомјерним устајањима приликом прекомјерних извођења химне и инсиститрањима на шупљим формама државности.
На том путу треба престати са ступидним ораторством, актуелизацијама прошлости и проналажењем аналогија са садашњим стањима и ситуацијама у држави.
На том путу непотребно је теглити партијско-идеолошку баштину илити јалове фразе о мултикултуралности, мултиконфесионалности, мултиетничности.
На том путу треба размишљати о појединцу и окретати се у пуном смислу појединцу, заштити његових права, његовим перспективама у будућности, задацима и потребама у садашњости и свакодневници.
Тај пут треба да развија и снажи ауторитет и одговорност појединца. У фокусу пажње треба да нам буде институционална спрега моралних и способних појединца различита од свих досадашњих понуда, позива, обећања, налога којим су политичке партије у виду конституената црногорске Скупштине, појединце салијетале и истицале.
Важно је да нови пут изведе појединце на политичку сцену. Важно је да појединци својим врлинама, одговорношћу и радом подижу углед институцијама.
Само у таквој атмосфери може доћи до оздрављења државе у којој ће појединац постати драгоцјенији од партије и као субјекат који управља државним институцијама и као ослонац државе у процесу успостављања независности државних институција.
А у малој Црној Гори сваки човјек мора бити драгоцјен. Што човјек буде драгоцјенији партије ће бити непотребније.
Ранко Рајковић
