Пише: доц. др Радослав Т. Станишић
Мерион предлаже Сему да се вјенчају, али, иако је воли одбија је јер не може да им обезбиједи пристојан живот, због алиментције које плаћа бившој жени.
Мерион пада у искушење када јој купац Том Касиди предаје 40 000 долара да упалти за свадбени поклон његовој кћерки. Њен шеф Лари има повјерења у њу, већ је код њега радила четири године, али није био за то да јој Касиди даје паре на руке. Она се ломи, одлучује да украде тај новац и побјегне из града, сама. Прије него што је отишла из канцеларије рекла је колегиници да жели да откупи несрећу,.
Марион бјежи својим колима низ улице, и на једној од њих, тачније на раскрсници поново сријеће свога шефа, осмјехнула му се, он ју је са задршком значајно погледао. У паници је и са великим неспокојством наставила је даље уз сјајну музичку подлогу композитора Бернарда Хермана. Можда би за неког било ово и превише док је за Хичкока тек повод за праву психолошку драму са унутрашњим освјетљењем оних најмрачнијих понора људске психе. Човјек је за Хичкока непрегледан простор али и несагледана дубина.
Марион у једној од продавница половних аутомобила мијења свој ауто и доплаћује, од укадених пара још 700 долара за други ауто. Сумњива је полицајцу и продавцу, пожуривала продавца да што прије обаве купо-продају. Вози кроз ноћ, а онада почиње јака киша од које ни брисачи на стаклима нису од помоћи. Принуђена је да се склони. Поред пута, мало увучено, проналази мотел Бејтс. Повише мотела, на бријегу је велика кућа старог барокног стила, са великим степеницама, чији се кров готово мијеша са тамним и оловним облацима кише. Кроз један од великих прозора угледала је силуету која се лагано креће. Власник мотела, Норман Бејтс, шармантни млади човјек пријатног али помало чудног лица срдачно је дочекује смјештивши је у апартман 1, близу његове канцеларије.
Предлаже јој да вечера с њим, ништа посебно само сендвич и млијеко. Гостопримно јој доноси вечеру, да би је касније гледао како се свлачи кроз рупицу на зиду. У тој усамљеној и чудној кући живјела је једна несрећна жена и мајка, чије се разочарење у живот преобразило у себичност, Ијубомору и патолошку необазривост пред којом је морао да буде заустављен развој њеног сина. Он дјелује веома њежно и пристојно има црне узнемирујуће очи и гест који привлачи, скрива неку своју тајну. Нормана Бејтса игра тако особен глумац какав је Ентони Перкинс, особеног израза што лако привуче пажњу младе и лијепе Мерион Крејн коју тумачи Џенет Ли.
Док она затвара прозор чује глас старије жене која грди Бејтса – то је његова мајка која му виче да не жели странце у кући, на жели да слуша све те гадости и да се држи подаље од њих. Кад млад и осјетљив, а уз то и деликатан човјек, позове тако несрећну жену у своју кућу гдје живи са мајком, очекује се, сасвим природно, извјесно драмско смирење. Напротив, Хичкок тек ту развија праву драму, јер наилази сцена ужаса у којој стара жена на бруталан начин жели да усмрти гошћу. Сваки поглед или предмет ту добија пријетећу симболику а садизам се претвара у атмосферу коју човјек не може да својим чулима савлада.
Зато Мерион реагује на поглед, сјенку, шум, туш у купатилу (!), отворене усне, шум хаљине, доводећи све то у стравичан однос, то је једна од најузбудљивијих и најкарактеристичнијих сцена у филму. Међутим, слиједи чувена сцена која је ушла у све антологије свјетског филма – у купатилу са бијелим плочицама, под тушем гдје туш и сливник изгледају као моћно оружје са водом која овдје не представља живот, него његову супротност, њен врисак и покушај да се одбрани од великог кухињског ножа (који је касније поприлично коришћен у готово свим филмовима овога жанра). Вода је у бијелој кади однијела крв у тамни сливник док се у детаљу претапа са оком у којем се гаси и отиче живот.
Мерион је избодена од Норманове мајке, луде жене!? Док чујемо како Бејтс љут говори – мајко, о боже крв! Стрчава низ степенице и грозничаво уклања трагове убиства, на крају и преклопљене новине у којима је умотано 40 000 долара, баца у гепек од аута, заједно са њеним лешом и кофером све је гурнуо у мочвару иза мотела. Никада раније јунак комерцијалног филма није убијен тако брутално прије половине филма! Како више ништа није у домену логике, све то постаје до те мјере чудовишно, нестварно и изобличено у свијести актера да дјелује као један монструозни оквир. Они који то посматрају на екрану морају да се запитају откуд све то, зар је могуће да та стара жена показује толико зло, загриженост и себичност? Да јој није стало до среће сина?
Зашто је девојка тако наивна? То је управо оно што је Хичкок желио! Мерионин љубавник Сем од приватног детектива Арборгаста сазнаје да је његова љубавница украла новац и побјегла. Затечен је и не може да вјерује да је то учинила. Сем и њена сестра Лила ангажују се да је нађу и да врате новац. Арборгаст обилази поред пута све хотеле и коначно долази до мотела Бејтс. Норман је покушао да га изврда али се тако јој више спетљао и на крају му је признао да је прије неколико недеља нека дјевојка била код њега у апартману 1, али, само је преспавала и ујутру, врло рано отишла. Детектив је био сумњичав и одлучује да неопажено уђе у стару кућу.
Примијетио је силуету на прозору за коју му је Норман морао признати да му је болесна мајка. И, док је детектив лагано ходао кроз кућу из собе је излетјела жена и избола га ножем. Скончао је свој живот иза мотела, у мочвари. Хичкоку се и раније замјерала извјесна изолованост актера од реалне ситуације, али он никад није подлегао тим посредним тумачењима унутрашњих људских стања и расположења, сматрајући да све што желимо да сазнамо о човјеку можемо кроз филм да докучимо непосредно. Како се детектив Арбогаст није појавио у договорено вријеме сестра Лила и Сем одлучују да га траже. Њих двоје изнајмљују апартман као брачни пар у мотелу код чудног Бејтса. Од шефа полиције Чемберса сазнају да је Норманова мајка умрла прије десет година!? Али, ко је онда та жена на прозору!? И ко је онда жена коју су закопали прије десет година!? Лила моли шерифа да се полиција још не мијеша. Том Касиди је обећао ако врати новац неће је тужити. Лила у апартману налази доказ да је Мерион била ту,у купатилу, поред вц шоље, комадић папира на којем су биле написане цифре.
Одлучује да уђе у сабласну кућу на бријегу док Сем буде заговарао Нормана. Лила са великим страхом корача и на сваком кораку наилази на особењачке ситнице да би на крају сишла у подрум. Коначно, тамо је угледела старицу с леђа која сједи у столици окренута према зиду.Обратила јој се и дотакла је за раме; али, у том тренутку се столица окренула и она је уз врисак угледала препарирани људски леш са женском периком! Утрчава Норман са исуканим ножем обучен у мајкину хаљину и с периком на глави!
Спашава је Сем сигурне смрти. Јасно је да је Хичкок као британски редитељ нашао начин да ускочи директно у колективну свијест Американаца. Чинећи свог јунака тако нормалним, убацујући еротику, шизофренију и убиство у једну језиву и озбиљну причу. Психијатар каже да Норман више не постоји, он је био само половина , а сад и те половине више нема , заувијек. Његова мајка је била половина његовог мозга. Кад му је умро отац он је опасно поремећен. Везан за мајку која је била захтјевна и прецизна жена, живјела је складно са својим сином док се није појавио њен љубавник. Норман је тако гурнут у други план, а то није могао да отрпи и прешао је границу због љубоморе. Убио их је обоје у кревету.
После се кајао само због мајке. Да би своју савјест умирио узео је њено тијело и желио је бити са пола мозга она. Препарирао је да би била убједљивија, а онда је почео размишљати као она, говорити као она. Дао јој је половину свога живота, да би могла говорити. С временом је постао двострука личност тако да је говорио сам са собом и када би наишао на неку привлачну жену коју је желио имати, та половина, његова мама, је тада побјеђивала, и та половина њега је извржавала убиства. Радио је све како би одржао илузију да је жива. Ходао је, облачио, понашао се, све као она.То је био злочин из страсти не из добитка. На крају; Норман Бејтс каже ; – нека ме гледају и видјеће да ја ни мрава не могу згазити. Због свега овога је Психо много више од једног трилера — људска драма која води не само еволуцији овог жанра већ га изједначује са свим другим облицима филмског израза.
Извор: РТЦГ
