Пише: Ђуро Радосавовић
У средини дневника, скоро на свим телевизијама, тачно тамо између ударних вијести и оних мање важних, провлаче се скоро па исте сцене. Шетају адвокати ка суду. Шетају они тако њихова скупоцјена одијела, торбе, наочаре, шешире и сатове. Обавезно сатове, што скупље сатове. Глуме ноншалантност, у послу су, све знају, а тај долазак у суд и обраћање новинарима је пука формалност. Толико то пута раде да их то појављивање смара.
Адвокати Беговић и Пиперовић утопили су се у наше екране, они су попут водитеља дневника, стално су ту, неизоставни ликови између (не)правде, бизниса и политике. Беговић је експерт да заобиђе стил, воли каро као Ердоган, док је Пиперовић лежеран толико да изгледа као да га забоље и за суд једнако колико и за телевизију. Вољели га или не, макар има став. И то је у реду, брендирао се као “So what?” лик.
Тринаестојулски устанак: сабор слоге у којем није било четника и партизана
И види се, осјећа се, они више појма немају шта да кажу ново, каткад се чини да кад изађу из зграде пред новинаре и пукне их сунце у очи, не знају више о ком случају треба да причају. Пиперовић изгледа као да једва чека да попије кафу и запали цигар, а Беговић да скине сако јер му је узак и врућина је. Тако настају општа мјеста којима се храни јавност већ дуго.
И тако сваког дана су у вијестима, у централном дијелу дневника, неки дежурни адвокати на које смо принуђени да се навикнемо, нису само двојица, има их десетак, они нешто бесједе, ишчуђавају се (предивна сломијезична је то ријеч “ишчуђавати”) и обавезно им побјегне нека презривост док констатују апсурд што се уопште и суди њиховом потпуно невином клијенту.
Има ту правих зналаца права, има професионалаца у не толико упадљивим одијелима. Али има и брдо скоројевића адвоката, оних који ни себи неће признати који блиски предак је био први који је у тоалету имао вц шољу. Али појава толико адвоката је само посљедица а не узрок. Има толико добростојећих адвоката који се шепуре управо зато што има превише криминала. Дакле, то је питање понуде и потражње.
Адвокатима је упала сјекира у мед, добро иде зато јер се стално суди, а има коме да се суди, има и зашто. Тако да нема срећније државе за адвокате од Црне Горе. Сви ухапшени вриште да су невини а сви су виле зидали, скупа кола возили, путовали и кркали у најскупљим свјетским хотелима. Да смо Швајцарска или Емирати, па још да разумијемо, али у поређењу са просјечном платом у Црној Гори, толико је богаташа никло преко ноћи, да ће нам сигурно фалити још много судија, тужиоца и адвоката уколико се настави чешљање одговорних и тражење криваца за пљачкање државе.
Тринаестојулски устанак: сабор слоге у којем није било четника и партизана
Слабо се што производи, без обзира на то, адвокати имају пуне руке посла. Феноменално је што окривљени имају пуне руке пара. Није спорно, само да добију што мање година, одријешиће кесу. На новцу не пише како је зарађен, битно је само да се врти.
Било би лијепо да некад неко од наших адвоката напише књигу о свему што се дешавало, о свему иза кулира и вен општих мјеста и изјава које су давали кад излазе из суда. Али све и да то напишу и објаве, урадиће то кад већ буде касно и кад прође моментум. Јер, то није опортуно чинити. Тако да, шетаће они у дневнику још дуго. Сигурно.
Извор: Вијести
