Није лако Србин бити. То кошта на сваки начин, посебно у земљи која је и даље обележена титоизмом као дубинским архетипским слојем
Ових дана насловне стране новина и портала заузима Бренина снајка Александра Пријовић. Оде и Бањска и интервју код Кристијане Аманпур (зачудо, Пинк овај велики успех нашег председника није хтео да прикаже домаћим гледаоцима), одлазе и инвеститори, а све то покрива се разним операцијама одвраћања пажње попут пуштања на слободу оног несрећника, мужа певачице, осуђеног претходно на 40 година. У том погледу, верујем да се чак и прича о броју жртава у Јасеновцу такође смислено користи у исте сврхе тако што се са истог места упућује подршка ка обе групе актера и што се обе подстичу на рат до истребљења.
Но, ништа не може да замени Снајкине три арене у Београду и пет арена у Загребу (дупло мањих, додуше) и шок који је тај неочекивани успех изазвао. Прија је изданак Ај ди џеј „културе“ која је на монструозан начин овладала друштвеним мрежама и срцима и умовима наше тинејџерске деце. Тончи Хуљић је заиста у праву да је у том феномену музика најмање занимљив део, ако је уопште има. Аутотјун, перверзије, наркоманија, насиље, плес на ивици порнографије много су важнији, тако да је највећи хит госпође песма „Дам, дам дам“ у коме се води интерна дебата да ли да му дâ или да му не дâ (не воде из бокала…) Са тугом и носталгијом можемо да се сећамо времена када су људи кукали што неко слуша Цецу…
За ову причу важно је уочити да је ова издавачка кућа и саприпадајући телевизијски канал део Шолаковог корпоративног система, дакле онога што треба да нам донесе западне, европске итд вредности. Е то више нису вредности просветитељства, пристојности, већ управо ове које се ту приказују: насиље, порнографија и наркоманија. Све би то било у реду кад из истог тог система (Н1, Нова С, Данас) не слушате стално истините, али управо стога лицемерне кукњаве над насиљем које стиже са Пинкових ријалитија. Побогу браћо драга, па ви радите у кући која промовише исто то кроз Ај ди џеј и једнако уништава овај народ као и Митровић. Он је задужен за еутаназију и мозгропржење пензионера, а ви за разваљивање омладине. Што би рекли – у исту тикву дувате.
Но, Снајка је додатну пажњу стекла својом изјавом хрватским медијима у којој је демантовала да је српска певачица. Каже жена, нећу да ме сматрате српском певачицом, ја сам на пример одрасла код баке у Белом Манастиру, то је Хрватска итд.
Прво се човек пита зашто је незамисливо да овде дође нека Нина Бадрић и прво што каже буде: Ја знате нисам хрватска певачица. Логично, растргли би је у Загребу и више не би могла да наступи ни у бирцузу на аутобуској станици. Како је дакле могуће да сваки шљам који ужива привилегије живота у овој држави коју је својом крвљу правио, ослобађао и бранио српски народ, чим изађе одавде хоће да се одрекне припадности том народу? Овај гест госпође заиста је у рангу оног несрећника, који је ваљда сматрајући себе настављачем Примјера чојства и јунаштва, пред масом Торциде у Сплиту побегао у море, оставио другаре из тима на цедилу и завапио „Немојте мене, ја сам Црногорац“.
Ово наравно није изоловани случај. Сећамо се на пример и како се Сека Алексић на сличан начин одрицала и српског идентитета и православља све док нису почели проблеми са трудноћом, а онда је кренула да обилази све могуће манастире по земљи. И, Богу хвала, добила је децу. Тако ће и ова веселница да се стиди што је Српкиња све док се не појаве проблеми када ће опет да се окрене извору.
Ова врста патологије стида од свог народа међутим има врло озбиљно порекло у понашању наших политичких елита. СНС понавља у још бруталнијем виду исти модел који је и Тадићев ДС имао. Наиме, као и у случају Аманпур версус Марић, режим има две нарације усмерене према две категорије становништва. За обичан народ, који гласа на изборима, гради се национална прича, нарација о одбрани васколиког српства, србовање за све паре, Актуелно обожавање Путина итд. Но то се пакује на најидиотскији начин, при чему се види да креатор нарације тај забринути народ третира као стоку и игра се његовим емоцијама и страховима. Тај народ је убеђен да председник не спава бранећи српство, да су сви кораци њега и сарадника усмерени ка повезивању са Путином итд.
Но, стварно езотерично знање налази се унутар круга посвећеника који су наравно прозападно оријентисани, али морају јавно да се прилагођавају очекивањима народа којим владају. Они заправо знају да (како је то Алексић рекао) земљом влада Американац и да се зарад политичког и финансијског успеха треба томе повиновати, што значи да се не треба хвалити српским пореклом. Тако је и Прија изданак света у коме се презире то србовање по телевизијама, које је нужно зло за опстанак на власти, и гледа да се прилагоди долче вита систему запада, што Ај ди џеј јесте. Исту функцију је раније имао Чедин ЛДП, као ледоломац за оно што наилази. То јесте систем вредности према коме се оријентише наша дубоко корумпирана елита. У том систему корпоративизма, није пожељно припадати некој нацији, а поготово недајбоже Србима.
То вам је као Зорана Михајловић која једанаест година бива министар у таквој влади, али срце је разумљиво у Новој С. Нису наравно ни у овој власти сви такви. Ови у Војводини имају сасвим другу ситуацију него у Београду. Србима је тамо српско питање питање опстанка, чак и овима у СНС-у. Наиме, тамо је ситуација радикалне поделе. Алтернатива Мировићу јесу Чанак и Пајтић који су 2010. били донели онај хабсбуршки Статут као први корак ка сецесионизму. Ови људи су изгурали да Уставни суд то укине и успели су да са универзитета избаце џендер студије, а из школа Мариникино експериментално сексуално васпитање.
Но, у Београду је ситуација радикално другачија. Страначку и министарску елиту све више чине људи попут Басте који једнако као и Мики Алексић тврде да Американац овде мора о свему да одлучује (ово по сведочењу Јеремића). Такође и људи који се стиде што су Срби и који би радо да одрекну ту припадност.
Снајка се наравно и очекивано извињавала и покушавала је да се извуче заборављајући стару мудрост: Не кара га мајка што се коцкао него што се вадио. Вадила се на начин који ју је све дубље закуцавао и којим је заправо потврдила шта је рекла. Но са нивоом образовања који тешко да прелази ранг основне школе, али са непогрешивим трговачким инстинктом лишеним људскости и морала, она је фантастично ухватила и синтетизовала владајући Асафов модел функционисања: радикали споља, ЛДП унутра, примитивно србовање за народ, а фенси југословенство за повлашћену елиту, црква за будале, а родна сензитивност за правоверне.
Наравно, није лако Србин бити. То кошта на сваки начин, посебно у земљи која је и даље обележена титоизмом као дубинским архетипским слојем.
И због свега тога Domus florum delenda est!
Миша Ђурковић
Извор: Стање Ствари
