Пише: Милија Тодоровић
Градоначелник Цетиња поново прави циркус у јавности, у моментима када треба ћутати. Незаборавно је његово прозивање министара и тражење оставки, поводом трагичних догађаја у његовом граду, онда када би морални човјек најприје понудио своју. А сјећамо се и ксенофобичних изјава упућених према СПЦ и њеној Митрополији, а у вези имовинско-правног положаја Цетињског манастира.
Навијачки инцидент, чије околности још нијесу разјашњене, који се десио на територији Цетиња, Ђурашковић је потрчао да исполитизује. Рекао је да се ради „о смишљеној намјери да се напад догоди на територији Цетиња“ а као иницијатора инцидента препознао „добро познате кухиње“. Шта то друго може да значи, осим да г. Никола мисли да су физички напади и инциденти природни и очекивани у другим црногорским општинама, али не и на Цетињу? Подсјетимо, ријеч је о сукобима усијаних глава познатих по „Убиј Србина“ и „Ко не скаче тај је православац“, па ако није нормално рећи да су сукоби међу таквим и са таквим људима пожељни (што би рекао Брано Милачић у сред студија РТЦГ: „Дабогда једни другима очи извадили“), онда можемо рећи да су очекивани. А да су очекивани, показује и реакције полиције уочи утакмице: појачани кордони, блокирани прилази већим градовима… А све се тиче озлојеђености јавности (па и навијача сличних овима) антисрпском хистеријом коју хрватски навијачи проносе диљем региона. А у Црној Гори живе Срби, а осим Срба и многи други којима таква хрватска ксенофобија смета.
Међутим, Ђурашковићу једино смета што се Хрватима истом насилном и неразумном мјером узвратило „на територији Цетиња“. (Сјећате ли се каменовања Туђмановог возила 1991, баш на Цетињу? Или можда оног 2/3 одзива за Дубровачки фронт, баш са Цетиња?) А како знамо да је Ђурашковић, главом и брадом, баштиник насиља са Крушевог ждријела, када се нијесу бирале ни каменице ни пушчана зрна, да се покуша спријечити један вјерски скуп, и како знамо за његов насилан однос према цркви и црквеној имовини – онда постаје бјелодано, да њему не смета насиље као такво, него му смета насиље као одговор на „Убиј Србина“, а опет ни то му не смета, ако би се пројавило у Будви или у Беранама, него ето само на Цетињу. По њему, изван Цетиња, нема ни морала ни правде, нити их треба очекивати.
Он је чисти етнофедералиста, који – заклањајући се иза пацифизма – не жели Србе ни њихове симпатизере на Цетињу, у било ком облику. Ни као екстремне навијаче, ни као преподобне монахе у манастиру, ни као хуманитарне куваре (рецимо, он нигдје и никад није поменуо рад црквене народне кухиње на Цетињу која свакодневно храни преко 100 гладних грађана Цетиња, али је прозвао „добро познату кухињу“ поводом инцидента код Угања), ни као малољетну дјецу полазнике Цетињске богословије. Никола Ђурашковић је пожурио да понуди помоћ онима који нијесу ни туристи, ни хуманитарни радници, ни „доказани пријатељи Црне Горе“, него извођачи нумере „Убиј Србина“.
А њу су господа интерпретирала и прије Угања – у Загребу (на утакмици против Црне Горе) и послије Угања, у Подгорици (опет против Црне Горе). Ако ову импровизовану музичку групу не треба тући по црногорским саобраћајницама (а не треба), не треба им пружати руку подршке, него просто позвати надлежне да раде свој посао. Јер, у овом општем крчкању и кувању, не може бити само једна кухиња, а ко види само једну, онда знамо у којој и каквој кужини је његов свјетоназор најприје испран па потом похован.
