Постоји једна ствар за коју се може честитати присталицама бившег режима Ђукановића − број текстописаца, колумниста.
Скоро да нема једног јединог − писменог, полуписменог и неписменог − да није нешто написао или објавио борећи се за своју идеју.
Зато Ђукановићеви медији кидишу свакодневно и сваке минуте изнова „буцају јавност“.
Када им Ђукановић радикалном изјавом пошаље знак, ето их, сипају текстове без краја и конца, стотине аутора покрећу нове лавине.
За дивно чудо, нико им се из политичких кругова „условних побједника“ не супротставља, прије свега посланика и партијских функционера „по дубини“ чији би то био задатак да су комплетни политичари.
Нажалост, они не само да нису комплетни политичари, они уопште нису политичари.
Уосталом, то се види по минутажи њихове активности у Скупштини. Та јадна минутажа је њихова једина борба против старог система.
Зато не треба да чуди што присталице „безживотног политичког трупа Ђукановића“ и даље „шамарају“ условне побједнике сипајући по њима „дрвље и камење“.
Да ствар буде гора, једине јаке информативне импулсе условни побједници демонстрирају када се „кољу између себе“.
У односу према Ђукановићевим медијима и идеолозима увијек су показивали тоталну инфериорност, која се продужава и сада када су „побједници“.
Зато им се побједе претварају у агоније. Никад ништа не раде на вријеме. А може се слободно рећи, ништа и не раде чекајући да јавност сломи Ђукановића а они да потом „подијеле плијен“!
Извор: Војин Грубач/Фејсбук
