Политичка злоупотреба етноцентризма сигуран је пут у друштвену нестабилност црногорског друштва, свеједно с које стране долази!
Ђукановић је више од двије деценије Србе у Црној Гори гурао у национални гето, што је српске политичаре и националне организације нужно доводило у позицију изнуђеног етноцентризма. Будући да је Србе разноврсним махинацијама успио да представи као непријатеље државе, фактички је дискриминација над Србима и српском културом озакоњена. Истовремено представнике мање бројних народа одржавао је у гласачкој кондицији дозираним давањем разноврсних привилегија. Тиме је стицао политичку моћ, уз безусловно покоравање вољи свјетских сила. Исток или Запад, како му је кад више одговарало, без икакве заинтересованости осим личне, профитерске…
Kада су најзад Срби, уз завидну подршку осталих просвијећених грађана успјели да поразе такву врсту политичких окова 30. августа 2020. године, Ђукановић се кратко притајио.
Но, данас када је његова политичка судбина скоро окончана, Ђукановић припрема велики рокаду, јер је, евидентно, спреман да гурне своје пресотале присталице у зону наметања етноцентризма као јединог модела опстанка. Њему ништа друго не преостаје, јер више не може ниједан демократски аргумент да користи чак ни на нивоу политичке реторике. Демократија се, напокон, нашли у рукама оних који и заиста имају намјеру да је практикују.
Међутим, како Ђукановић још ужива значајну подршку у Црној Гори и посједује озбиљне гласачке залихе у дијаспори, он ће сигурно успјети у свом науму. Томе треба додати и жилаве аргументе које је најавио алудирајући да зна у којим се џеповима они налазе.
Чак и да сачувао 10 до 15 посто својих присталица у предстојећим годинама то ће бити сасвим довољно да одржава атмосферу подјела. Чак и да поступи као Драгиња Вуксановић Станковић његови клонови ће наставити у том смјеру, јер свога богатства и својих привилегија неће се одрећи, а здраве политичке моделе ни до сада нијесу нудили.
Оно што, ипак, охрабрује јесте увјерење да су грађани свих националних профила схватили да таква политика ником добро више не може да доноси. Тако је један коментатор на порталу ЦДМ оставио духовит коментар: „Волим ја државу, али не волим да живим 30 година са платом од 300 евра“. Колико год био оправдан приговор да је програм Европа сад популистички, да је упитна његова економска одрживост, овај коментар саопштава истину да грађани разумију да љубав према држави не може одржати политичко бајкописање и манипулисње, него конкретна, видљива и опипљива дјела.
Редакција
