Превод: Лена Блох
У овом чланку, који је на енглески превела Лена Блох, италијански филозоф и аутор дјела Homo Sacer, Ђорђо Агамбен даје актуелан допринос расправи Карла Јасперса и Мориса Бланшоа о атомском рату и крају свијета.
Оригинална верзија овог чланка дио је Агамбенове серије текстова објављених на Quodlibet, под насловом Una voce di Giorgio Agamben. Превод Лене Блох првобитно је објављен на платформи Medium.
Године 1958. Карл Јасперс је објавио књигу под насловом Атомска бомба и будућност човјечанства, у којој је желио радикално преиспитати — како стоји у поднаслову — политичку свијест нашег времена. Атомска бомба је, како почиње у предговору, произвела апсолутно нову ситуацију у историји човјечанства, суочивши га са неизбјежном алтернативом: „или ће цијело човјечанство бити физички уништено или човјек мора трансформисати своје етичко-политичко стање“. Ако су у прошлости, као у раним данима хришћанских заједница, људи стварали „нереалне представе“ о крају свијета, данас се по први пут у историји човјечанства појављује „реална могућност“ да оно само себе и сав живот на Земљи уништи. Та могућност, чак и ако људи тога нису у потпуности свјесни, за политичку свијест мора означити нови почетак и представљати „прекретницу у читавој историји човјечанства“.
Готово седамдесет година касније, „реална могућност“ самоуништења човјечанства, која је требало да потресе филозофску свијест и одмах ангажује читаоце (књига је била широко расправљана), изгледа да је постала очигледна чињеница, коју новине и политичари свакодневно призивају као сасвим нормалну појаву. Захваљујући непрестаном говору о ванредном стању — у којем изузетак постаје, како се зна, правило — догађај који је Јасперс сматрао без преседана данас се појављује као банална околност чију прикладност и извјесност треба да процјењују експерти. Пошто бомба више није одлучујућа „могућност“ историје човјечанства, него нас се тиче као једна од „шанси“ у ратној ситуацији, ваља поново размотрити питање које можда уопште није било исправно постављено.
Тринаест година касније, у есеју значајно насловљеном Апокалипса разочарава, Морис Бланшо се вратио питању краја човјечанства. Он је то учинио подвргавајући Јасперсове тезе дискретној, али ефикасној критици. Ако је тема књиге била потреба за епохалном промјеном, изненађује да се „са стране Јасперса, у књизи која треба да буде свијест, обнова и коментар те промјене, ништа није промијенило — ни у језику, ни у мишљењу, ни у политичким формулама, које су сачуване и чак затворене око доживотних предрасуда, неке веома племените, али друге веома уске… како је могуће да се питање које ставља на коцку судбину човјечанства и које би захтијевало потпуно ново мишљење, није обновило у језику који га изражава, него производи само парцијалне и страначке закључке у политичком поретку или хитне и узбудљиве у духовном, али идентичне онима који се већ двије хиљаде година узалуд понављају?“
Примједба је свакако оправдана, јер не само да је Јасперсова књига опсежна академска монографија, него и оно што аутор супротставља уништењу јесте мјесто заједничко: „универзални мир без атомских бомби, са новим животом економски заснованим на нуклеарној енергији“. Ништа мање необично није ни то што се атомска бомба поставља као једнако смртоносна опасност уз тоталитарну власт бољшевизма, са којим је немогуће доћи до компромиса.
Чини се да Бланшо сугерише да је оваква апокалиптичка перспектива нужно разочаравајућа, јер представља као моћ у рукама човјечанства нешто што то у стварности није. То је, заправо „моћ која није у нашој моћи, која упућује на могућност којом нисмо господари, на вјероватноћу — узмимо је као вјероватно-невјероватну — која би изражавала нашу моћ само ако бисмо њоме сигурно управљали. За сада, међутим, ми смо једнако неспособни да њоме управљамо као и да је желимо, и то из једног очигледног разлога: ми нисмо господари самих себе, јер овај човјечански колектив, способан да буде потпуно уништен, још не постоји као цјелина.“
С једне стране, моћ која се не може овладати; с друге стране, као наводни субјект те моћи, људска заједница „која може бити укинута, али не и потврђена, или која би се могла потврдити тек након свог нестанка, кроз празнину тог нестанка, нешто што се не може ни уништити, јер не постоји“.
Ако, како се чини неоспорним, уништење човјечанства није могућност којом човјечанство свјесно располаже, него је препуштено контингенцији одлука државника, онда Јасперсов аргумент пада у цјелини, јер људи који заправо немају моћ да униште сами себе не могу ни постати свјесни те могућности како би трансформисали своју етичко-политичку свијест. Јасперс овдје понавља исту грешку коју је направио Хусерл, када је 1935. године у предавању Филозофија и криза европског човјечанства, идентификујући „девијације рационализма“ као узрок кризе, ипак повјерио неодређеном европском „разу“ задатак да води човјечанство ка бесконачном напретку. Алтернатива између „нестанка Европе која се отуђила од себе и своје рационалне вокације“ и „поновног рођења Европе“ кроз „хероизам разума“, открива да тамо гдје је потребан „хероизам“ више нема мјеста за саму рационалност.
Оно што добронамјерни разум не жели да прихвати јесте да крај европског човјечанства или човјечанства уопште, сведен на празне и неутемељене наде, завршава — како је Бланшо наслутио — као „једноставна чињеница о којој се нема шта рећи, осим да је то одсуство смисла, нешто што не заслужује ни узвишење ни очај, а можда ни пажњу“.
Ниједан историјски догађај — ни атомски рат, ни истребљење Јевреја, па чак ни пандемија — не може се хипостазирати у догађај епохалног значаја ако се не жели претворити у бесмислени идол историје (idolum historiae), о којем се више не може мислити. Стога је неопходно одбацити Јасперсов аргумент, који открива неспособност западног разума да мисли крај који је сам произвео. Суочен с реалношћу сопственог краја, разум покушава да купи вријеме претварајући ту реалност у могућност будућности, у атомски рат који се још може избјећи.
Можда би било досљедније претпоставити да је човјечанство које је произвело бомбу већ духовно мртво и да треба мислити управо ту смрт као стварност, а не као могућност. Ако мишљење не може разумно поставити питање краја свијета, то је зато што је мишљење увијек већ у крају — оно је увијек искуство стварности, а не могућности краја.
Рат којег се плашимо већ се стално догађа и никада није престао, као што бомба бачена на Хирошиму и Нагасаки никада није престала да буде бачена. Тек из ове спознаје крај човјечанства, атомски рат и климатске катастрофе престају бити фантоми који паралишу разум и постају политичке чињенице које су већ присутне у својој контингенцији и апсурдности, с којима се можемо суочавати конкретно, у свакој ситуацији понаособ.
То је оно што смо научили у протекле двије године, и пред моћницима који све више показују неспособност да управљају кризама које су сами произвели, намјеравамо то знање сачувати.
Извор: Опсег
