Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар и уредник Нове српске политичке мисли сматра да се Србија налази у “ћорсокаку као друштво”, те да та криза има своје успоне и падове, али да се увек враћа на статус кво.
“Као друштво смо заглављени и имам утисак да и велики део грађана има ту исту перцепцију, без обзира са које стране барикаде се налазе”, сматра Вукадиновић и додаје да је разлика у томе како виде узроке и различите начине изласка из тог ћорсокака.
Он констатује да је суботњи скуп у Новом Саду показао да на страни противника власти још увек има доста енергије, али упозорава да ту енергију треба пажљиво користити, јер ни она није бесконачна.
Вукадиновић је коментарисао и штрајк глађу Дијане Хрке за који каже да за режим представља озбиљан политички и етички проблем, на који је власт катастрофално реаговала, и у тој реакцији показала своју најмрачнију страну.
Он сматра да је Александар Вучић у неком тренутку постао свестан колику му потенцијалну штету тај штрајк наноси, па је нагло променио тон својих обраћања и угасио звучнике у Ћациленду, јер је схватио да се према штрајку Дијане Хрке не може опходити на начин на који се иначе опходи према политичким противницима.
Он подсећа на сличне примере из прошлости, попут штрајка глађу Бошка Обрадовића и Маринике Тепић који, како каже, „нису наишли на довољно добру реакцију јавности, а да је режим на њих реаговао катастрофално и брутално”.
“Власт је по инерцији, на штрајк глађу Дијане Хрке, реаговала на сличан начин као што су реаговали на штрајк Тепићке и Обрадовића, али су превидели суштинску разлику, залетели су се и схватили су да су се залетели”, објашњава Вукадиновић.
Он каже да је то власти „сигурно нашкодило у првом тренутку“, али да вероватно ипак неће имати велике последице за режим („иако свакако представља шамар”), с обзиром на степен медијске и политичке индоктринације режимских гласача.
„Неопходан је јединствен фронт, у неколико колона“
Вукадиновић напомиње да је пад Вучићевог рејтинга заправо отпочео још у лето 2024. са антилитијумским протестима, и да је тај пад квантитативно гледано био чак и већи него након пада надстрешнице, „али је новосадска трагедија, поготово након укључења студената, имала већи симболички и емотивни потенцијал“.
Вукадиновић каже да је упркос делимичној стабилизацији власти током овог лета и јесени, у Србији и даље више противника власти него што је присталица, „али су те присталице хомогене и медијски зомбиране, те је тешко очекивати да их чак и овакве ствари као што је штрајк глађу Дијане Хрке могу поколебати” и додаје да на лојалисте власти минимално утичу аргументи и чињенице.
Са друге стране, противнике власти чине и „лева“ и „десна“ опозиција, како парламентарна тако и она ванпарламентарна, студенти, страначки неопредељени, разна грађанска удружења и јавне личности, што све ствара потенцијалну конфузију и сукобе, које власт са своје стране још додатно појачава убацујући разне коске и спинове.
Вукадиновић сматра да је однос између опозиције и студентског покрета важан, а да је готово од почетка погрешно постављен и да то такође може негативно утицати на квалитет борбе против режима.
„У неким периодима знала је и опозиција да се поставља арогантно према осталим критичарима власти, каже он, а било је такође различитих грешака. Међутим, нема оправдања за овакву и оволику негативну антиопозициону кампању, па и агресију коју видимо на друштвеним мрежама од стране оних који наводно, заступају и подржавају студенте и тзв. ‘студентску листу’“.
“Део оних који јавно наступају у име студената, као да су од режима преузели агресивну кампању против опозиције – а од чега, очигледно, једино режим може имати користи. Тако смо, уосталом, за последњих десетак година видели најмање три ‘смене опозиције’, а ниједну смену власти”.
Вукадиновић закључује да је за борбу против оваквог ауторитарног режима неопходан јединствен фронт, сличан оном какав је 2020. направљен против Ђукановића и ДПС-а у Црној Гори, у коме може бити неколико изборних колона, али које „морају узајамно комуницирати и сарађивати, а не међусобно ратовати“.
Извор: НСПМ
