Пише: Ђорђе Вукадиновић
Без широког и суштински јединственог фронта “тврдих”, “меких”, “левих”, “десних”, “страначких” и “ванстраначких”, “студентољубаца” и “студентоскептика”, нас антинапредњачких ветерана и оних “одскора прогледалих” – нема и неће бити промене коју сви прижељкујемо и за коју нам се чини да је надохват руке. На крају крајева, не морају и вероватно неће сви бити у истој колони и на истој листи. Али уколико се стварно и искрено жели смена овог накарадног режима, сви који су против њега морају бити у истом строју и истом фронту.
Уколико има барем мало истине у сентенци којом се опозициона јавност повремено тешила током дугих година Вучићеве диктатуре (“ноћ је најтамнија пред свитање”), онда се чини да је оно најгоре ипак иза нас и да је свитање у току. Хоћу рећи – без обзира на све проблеме и немала искушења о којима ће делом бити помена и у овом тексту – ствари дефинитивно нису више онако црне. То, упркос неким сенкама, казују и наши резултати. То казује и нервоза, са налетима панике и страха, у режимским редовима. А на то, мада на потенцијално штетан и свадљив начин, указује и акутна еуфорија која је захватила део опозиционих снага.
Када су бројке смислене и кохерентне, говоре саме за себе и не треба им много објашњења. Поготово када се још додатно компарирају са налазима од пре пар месеци.
Кључни и најважнији налаз и овог последњег истраживања Нове српске политичке мисли јесте, заправо, онај већ “стари”. То јест, онај из марта ове године (а потврђен и у мају) који каже да на репрезентативном узорку пунолетних грађана Србије дефинитивно има више грађана који су против Александра Вучића него што има оних који га подржавају.
На општем (укупном) узорку подршка власти је око 32–33 одсто, док је оних који се изјашњавају као противници власти десетак процената више (42–43), уз око 25 одсто “неизјашњених”. (И очито је да ће се око тих “неизјашњених” у будућности ломити копља.) Уколико пак понудимо конкретне листе и уколико склонимо “неизјашњене”, режимска листа (односно Вучићев “Покрет за…” добацује до солидних, али опет недовољних 40,2 одсто. (Да не буде неспоразума, у јулу је резултат СПС-а обједињен са осталим резултатом режимског блока, док је у мају СПС третиран одвојено.)
Теоретски гледано, десетак посто (и то “бруто”) велика је и тешко надокнадива разлика. И на томе опозиционе формације (па и аутор ових редова) заиста могу и имају право да граде свој оптимизам. Али не треба занемарити ни потенцијалну опасност и сенку која би се, у најнеповољнијој варијанти, могла надвити над овом рачуницом. Наиме, ова “Вучићева трећина” на изборе излази скоро сигурно и без сувишних питања (те на кутијама може “порасти” и знатно преко ових 40 одсто), док се ових “опорбених” четрдесетак и више одсто – барем тако је бивало до сада – лако може “сморити”, посвађати или разочарати, и оде маст у пропаст. А само када су сви на броју, укључујући студенте, странке и ове преостале “против власти, али још увек не знам за кога”, могу се надати сигурној победи.
С друге стране, јасно је да су студенти, односно “студентска листа” која би имала њихову подршку, тренутно водећи и доминантан политички фактор у опозицији. Уосталом, тако је било и у мајском налазу, када су студенти тек најавили свој директан политички ангажман. У односу на ту средину маја, “студентска листа” је порасла за око три одсто (са 20,5 на 23,2 одсто). А ако бисмо им придодали и проценте оних странака (ДС, “Крени-промени” и други) које најављују да ће позвати своје присталице да гласају за ту листу, као и с обзиром на атмосферу тренутног свеопштег “хајпа” унутар опозиционе јавности, онда би њихов резултат можда могао да буде још и виши, тј. да иде негде између 25 и 30 “нето” процената.
Ипак, одређени проблем за ову политичку групацију могао би представљати налаз да се након 15. марта подршка студентским протестима и акцијама благо, али константно смањује. Почетком марта је износила готово 60 одсто (тачније 59,45), да би у мају пала на 47,4 одсто (што је и даље велико, али дванаестак процената мање). Да би сада (у јулу) да у неком облику “подржава студентске протесте и блокаде” рекло укупно 42 одсто пунолетних грађана.
Одакле долазе проценти подршке “студентској листи”? Највећим делом из групације оних који су се раније изјашњавали као “против власти, али не знам тачно за кога”, а неки проценат узимају и од свих осталих опозиционих групација (највише од оних које су им потенцијално најближе).
Што се тиче остале опозиције, “студентску сечу”, мада не без губитака, преживљавају само групација око НПС (Алексић, Ћута и Парандиловић) и савез ССП-СРЦЕ. Теоретски, реалну шансу имају и “десни” (“Нада” тј. НДСС, ПОКС, као и Несторовићев “Ми”), али пре свега уколико би ишли заједно. А искуство казује да код “десних” и “националиста” то са удруживањем обично тешко иде.
Шта остаје као кључна дилема из угла антирежимске борбе? Да ли је боље да се против Вучића иде у једној опозиционој колони, или да их буде, евентуално, две или три? У преводу, да ли је бољи “досовски” сценарио из двехиљадите или онај “црногорски” из августа 2022? (Грађани, очекивано, највише преферирају јединство, али обе варијанте имају неких предности и мана.)
Но, у последње време опозициона јавност захваћена је једном новом, помало чудњикавом дилемом која прети да прогута све остале. Појавила се, наиме, идеја да сви опозициони актери, све странке, покрети и групе грађана, треба да се повуку из будуће изборне трке (која још није расписана) у корист “студентске” изборне листе – која још није формирана! И та, као што рекох, прилично необична идеја добила је у јулу подршку око четвртине (23,9 одсто) укупног опозиционо настројеног бирачког тела. Апсолутна већина тј. 55,5 одсто опозиционих гласача, очекивано, подржава да изађу “сви заједно”, тј. и опозиционе странке и студенти у једној колони, док њих десетак одсто мисли да је најбоље да студенти, грађанске и националне опозиционе странке изађу у три колоне.
И то би све било у реду, све док остане у равни рационалног самеравања бољих или мање добрих форми опозиционог груписања, односно уколико не прерасте у “братоубилачки” опозициони рат, који би, разуме се, користио само Вучићу. И управо тој опасности је највећим делом посвећен остатак овог текста.
Слон у нашој соби
Већ месецима у српској опозиционој јавности траје једна некритична идеализација студентског протеста и то је, с једне стране, психолошки разумљиво, али у неком тренутку може постати медвеђа услуга како самим студентима, тако и оном што би ваљда требало да буде примарно – укупној антирежимској борби за смену ауторитарне власти.
Колико још времена треба да прође пре него што овај део јавности призна себи да је студентско игнорисање и одбацивање опозиционог захтева за “прелазном”, односно експертском владом било озбиљна грешка, направљена, делом, услед превелике (“револуционарне”) еуфорије, а делом услед бојазни да им на тај начин опозиција не “украде журку”, а што није било могуће, чак и под претпотавком да је неко то хтео. Као и да је исто тако велика грешка било онолико фемкање и ограђивање од “политике” и “политичких захтева” у време када је протест био најжешћи и енергија највећа. Сад, када је и једно и друго спласнуло (и то, немојмо се заваравати, не само због врућине и лета), све ће ићи спорије и теже.
Да, добро сте прочитали. Није спласнуло само због врућине и лета. Спласнуло је и због концептуалног лутања, због кашњења у појединим потезима, као и – не на последњем месту – због, делом, реалне, али углавном пренадуване контроверзе о односу према опозицији и “бившој власти”.
Уосталом, сетимо се само прошлогодиших протеста против литијума, тј. против преко ноћи обелодањене намере власти да Рио Тинто отвори рудник у долини Јадра. И тада је било вруће лето, чак и врелије него ове године. Али су десетине и десетине хиљада људи покуљале на улице српских градова и села. А чак 50 хиљада (по неким проценама, и свих осамдесет) сјатило се 10. августа на велики антилитијумски протест у центру Београда.
Није, дакле, све у врућини и лету. Има нешто и у мотивацији и у осећају одсудности тренутка. А тај осећај је последњих месеци (тј. после 15. марта) поприлично изостајао и заказао код организатора актуелних протеста. Наравно, било је и код поменуте антилитијумске кампање грешака, претеривања и залетања (на пример, она блокада “Прокопа”), али генерално, ти су протести заправо покренули Србију и преокренули распожење јавног мњења и то непосредно након што су напредњаци тријумфално добили парламентарне и локалне изборе. И нисам сигуран да су њихови покретачи и лидери добили ни приближно адекватне похвале, пажњу и захвалност.
Било је и прошле године варничења и сумњичења на релацији странке-организатори, али су се на крају ипак сви нашли у антилитијумском строју. И “леви” и “десни”, и “политични” и “аполитични”. И управо на тој литијумској теми Вучић је прошле године доживео највећи пораз и највећи пад рејтинга – зато је читаву ствар са литијумом привидно и привремено “одложио”, односно гурнуо под тепих.
Није овде у питању само закаснела похвала организаторима литијумске побуне, већ добронамерно упозорење актерима студентских и садашњих протеста. Гледајте шта режиму највише смета и не чините оно што га потенцијално јача. И зар вам, ако ништа друго, бар неки знак и индикатор није било то што су Вучић и сви његови доглавници, агитатори и спинери, све време, свих ових месеци, најжешће пљували и категорички одбацивали управо идеју и захтев за прелазном или експертском владом. (А није иза њега, нажалост, стао чак ни део опозиционих актера.)
“Али то са прелазном владом је сада већ прошла тема”, рећи ћете. Можда јесте. Али зато примените сличан тест и лакмус на сада актуелну тему и дилему – да ли ићи безусловно на изборе и у ком паковању, то јест – у ком формату и којим колонама. И размислите које ствари, које акције и које полемике унутар опозиције Вучића тренутно највише радују.
Елем, не треба одустајати ни од захтева за изборима, ни од захтева за колико-толико бољим изборним условима. Али, да се не лажемо, и један и други захтев имали би далеко већу шансу да иза њих стоји она фебруарско-мартовска енергија и маса од неколико стотина хиљада људи.
Че Геваре са твитера
Можемо се разликовати идеолошки и политички, као што се и разликујемо – то не треба скривати мада је и претерано наглашавање тих разлика у овом тренутку такође прилично сумњиво. Али нешто друго хоћу да кажем. Наиме, неке ствари су просто ствар елементарне струке и заната. Дакле, ако хоћете револуцију, онда вам требају одлучни и на све спремни јуришници, тако да број није пресудан. Али, ако се спремате за изборе, онда вам треба већина и онда вам, поред осталог, требају управо они колебљиви, неодлучни, “метиљави” и неопредељени, они који кажу да “нису за Вучића, али не подржавају ни ове блокаде” и тако даље. Другим речима, онда вам требају баш они који се овде, то јест по друштвеним мрежама, масовно презиру и пљују.
И то је просто политичка абецеда. Ако нисте Че Гаваре, Запате и Принципи, а то, је ли, из ових или оних разлога, већином нисмо, онда нико нема права да превише осуђује неког ко се “тек јуче”, или можда још увек није довољно и у потпуности опасуљио.
И не кажем то само зато што сам “добар” или “мека срца” (мада се надам и верујем да је помало и то), већ кажем првенствено зато што без тога, без широког и суштински јединственог фронта “тврдих”, “меких”, “левих”, “десних”, “страначких” и “ванстраначких”, “студентољубаца” и “студентоскептика”, нас антинапредњачких ветерана и оних “одскора прогледалих” – нема и неће бити промене коју сви прижељкујемо и за коју нам се чини да је надохват руке.
На крају крајева, не морају и вероватно неће сви бити у истој колони и на истој листи. Али уколико се стварно и искрено жели смена овог накарадног режима, сви који су против њега морају бити у истом строју и истом фронту.
Вучић “динста” годинама
И, још једном. Не заборавимо да нас Вучић “динста” и кува годинама, и да су му, сем скоро неограничених материјалних и медијских ресурса, два главна елемента у том процесу играње на идеолошке разлике противника, као и бацање квазидилема типа: да ли “грађански” или “политички” протести; ко је лидер; да ли је опозиција довољно добра или не? Ту су и сличне коске. И помало је депримирајуће што се увек изнова нађе неко спреман да се на те коске баца и залеће. По питању ЕУ српска јавност је већ неко време подељена на две готово подједнаке половине – и то се и у овом истраживању потврдило. Генерално, из различитих разлога, али превасходно због амбивалентног става челних људи ЕУ према Александру Вучићу, проевропско расположење код грађана Србије прилично је спласнуло, али је и даље већинско, поготово у опозиционим редовима. Истовремено је и русофилија осетно мања него пре неколико година, мада је и даље велика, поготово у односу на традиционално омражени НАТО.
Хоћу рећи да је подгревање контроверзе “за” и против” ЕУ тренутно непотребно и опозиционо контрапродуктивно – сем за Вучића, чији бирачи ионако у апсолутној већини слепо гласају за њега, где год да води и шта год да каже.
Исто тако – да ли збиља верујете да је у земљи у којој скоро половина бирачког тела верује да им Вучић лично даје пензије, плате и “једнократну помоћ” могуће масама објаснити разлику између “тероризма” и “легитимне грађанске непослушности”? Као и да већину противника овог режима тренутно занимају те разлике и нијансе? А и да то објашњење занима или теши онога коме се на путу или повратку с пијаце или посла испречила ко зна која по реду блокада раскрснице или улице.
Нас је ипак више
Најважније је, ипак, да од дрвећа не превидимо шуму. У Србији је неоспорно више оних који су против власти и Вучића него оних који их подржавају. Али та разлика од неких десетак процената још увек није онолика колику бисмо можда желели и није таква да се не може просути погрешним корацима са ове стране.
И зато, није да је “готов(о)” и није да је, тобоже, сад само питање и главна брига да ли ће нам “засести” Ломпар, Ђокић или Мила Пајић? И није да “нико није уморан” (иако добро звучи). Напротив. Сви су уморни. И није да баш сви који су против власти подржавају ове уличне блокаде. (Не подржавају их.) И није да му рејтинг “пада свакодневно”. (Као што рекох, већ неколико месеци му углавном стагнира, што треба да нам буде упозорење и опомена, а не још један повод за унутаропозициону свађу.)
Дакле, памет у главу. Јер од свих поменутих и сличних “нијанси” зависи да ли ћемо на следећим изборима гледати пад ауторитарног режима Александра Вучића – или, пак, само још једну промену на челу антивучићевске опозиције.
Извор: Време
